Osećaj da je nešto izgubljeno i duboko pogrešno sa medijima krenuo je da se preliva na sve strane. Otud i novi film Vesa Andersona “Francuska depeša”, koji je elegija za vremenom velikih novinara i časopisa, kada je još bilo prostora za škakljive teme i za drugačije ljude u redakcijama čija glavna snaga nije bila u slepoj odanosti ovim ili onim ideološkim diktatima… Gubitak poverenja u mejnstrim medije deo je dublje krize koja se ocrtava i u gubitku poverenja ne samo u političke institucije, već i u bazični konsenzus na kom počiva društvo, sve do nauke – što se posebno istaklo tokom pandemije.
Za svojih 170 godina postojanja, „Njujork tajms“ je postao jedinstvena institucija koja u SAD, a sledstveno tome i širom sveta, postavlja standarde, od novinarskih i tipografskih do kulturnih i moralnih; „referentne novine“ kojima se ljudi širom sveta dive, ali i čije se osude i plaše.
Dok sam radio u konsultantskoj kući u Londonu, naši šefovi i šefice su nas plašili mogućnošću da neke od naših manje promišljenih prepiski, analiza ili tvitova završe na njegovim slavno sivim naslovnicima. Kada sam u Beogradu krenuo da se bavim novinarstvom, moja prva urednica je obožavala „sivu gospu“ – kako ga nazivaju u SAD – i sanjala je da neki od naših tekstova budu preneseni njegovoj globalnoj, probranoj publici.
Iako je vera u nepogrešivost prestižnih zapadnih medija u Srbiji, iz razumljivih razloga, dosta slabija, iz istih tih razloga razumemo moć „Njujork tajmsa“ i sličnih glasila da utiču ne samo na globalnu percepciju određenih fenomena i događaja, već i na sudbinu celih naroda i država.
Shodno tome, imati moć odlučivanja po pitanju čije će kolumne i mišljenja biti objavljeni u „Tajmsu“ znači imati ogroman uticaj na ključne debate o kulturnim, društvenim i političkim pitanjima. Deo te moći je 2017. dobila i tridesettrogodišnja Beri Vajs (Bari Weiss), kada je postavljena za jednu od urednica čuvene „OpEd“ sekcije.
I nad urednikom ima urednik
Iako je imenovanje Beri Vajs podiglo dosta prašine, njena odluka da prošlog leta napusti institucionalni prestiž i moć „Njujork tajmsa“ odjeknula je kao pucanj u medijskim krugovima čak i u uzavreloj atmosferi prošlogodišnjih protesta koji su usledili posle smrti Džordža Flojda.
U pismu ostavke vlasniku „Njujork tajmsa“, A. G. Sulcbergeru, Vajs je oštro kritikovala list i sve veća ograničenja sa kojima se susretala u svom poslu:
„Pre tri godine sam se pridružila listu, puna zahvalnosti i optimizma. Angažovana sam s ciljem da dovedem glasove koji se inače ne bi pojavili na vašim stranicama: nove pisce, centriste, konzervativce i druge koji se normalno ne bi osećali „kao kod kuće“ u ‘Tajmsu’. Razlog za ovaj napor je bio jasan: neuspeh lista da predvidi ishod izbora 2016. značio je da nije imao dobro razumevanje zemlje kojom se bavi… Ali lekcije koje je trebalo naučiti nakon izbora – lekcije o važnosti razumevanja drugih Amerikanaca, nužnosti otpora tribalizmu i ključnoj ulozi slobodne razmene mišljenja za demokratsko društvo – nisu naučene. Umesto toga, pojavio se novi konsenzus u medijima, ali možda posebno u ovom listu: da istina nije proces kolektivnog istraživanja, već ‘ortodoksija’ koja je već poznata nekolicini prosvećenih čiji je posao da informišu sve ostale.“
Kao što to obično biva u polarizovanom društvu, njeno pismo naišlo je na osude od strane njenih levo-liberalnih kolega, ali je Beri Vajs postala heroj onih ne samo sa desnog dela političkog spektra, već i mnogih novinara koji smatraju da je atmosfera u američkim medijima postala takva da guši slobodan govor.
Vreme kenselovanja
Naime, samo par dana pre njene ostavke, Vajs je bila i jedna od 153 potpisnika „Pisma o pravdi i otvorenoj debati“ koje je izašlo u prestižnom „Harpersu“ (Harper’s magazine), drugom najstarijem časopisu u SAD, poznatom po liberalnim stavovima, i koje je prenelo slične strahove o slobodi diskursa.
Ovo pismo je okupilo ljude sa raznih strana političkog spektra od Noama Čomskog i Meta Taibija, poznatih po oštrim kritikama američkog medijskog i političkog establišmenta, do Dejvida Frama, bivšeg saradnika Džordža Buša Mlađeg, koji je skovao izraz „osovina zla“ i smatra se jednim od najzaslužnijih za medijsku „pripremu“ napada na Irak.
Pominjući sve veće profesionalne i društvene pritiske na pisce i novinare, potpisnici na kraju pisma insistiraju da odbijaju „svaki lažni izbor između pravde i slobode, koje ne mogu postojati jedna bez druge“. Oni traže da se neguje kultura koja „ostavlja prostora za eksperimentisanje, rizik, pa čak i za greške“ i čuva „mogućnost dobronamernih neslaganja bez velikih profesionalnih posledica“.
Činjenica da su mnogi odlučili da je ovakvo pismo potrebno nije za čuđenje, uzevši u obzir da je ono usledilo u atmosferi u kojima mnogi novinari i druge medijske ličnosti traže i uspevaju da postignu ostavke i „ukidanja“ raznih medijskih ličnosti: od kontroverznog Aleksa Džounsa, osnivača sajta „InfoWars“ koji je 2017. uklonjen sa Jutjuba zbog širenja teorija zavere, preko Dž. K. Rouling, autorke Hari Potera i potpisnice „Harper pisma“, koja je već nekoliko godina u ratu sa aktivistima za prava trans osoba, do, najflagrantnije „ukinutog“ Džulijana Asanža, osnivača Vikiliksa i najpoznatijeg zatvorenika zbog slobode reči, čiju je ekstradiciju u SAD pre par dana odobrio sud u Velikoj Britaniji.
Tu je i bezbroj manjih afera koje često nisu ništa manje bizarne, kao što je otkaz koji je dobio dugogodišnji novinar u naučnoj sekciji „Njujork tajmsa“, Donald Meknil, jer je navodno koristio „nesenzitivan“ rečnik u diskusiji o rasi kada je, u organizaciji lista, vodio grupu tinejdžera na turu po Peruu.
Rat svih protiv svih
Međutim, ova svojevrsna pobuna protiv etabliranih publikacija nije ostala samo na rečima, već kreće da ugrožava i same poslovne modele medija poput „Njujork tajmsa“, koji su već deceniju i po u konstantnoj borbi za klikove i poglede koji određuju ne samo njihov uticaj već i finansijsku održivost.
Iako je od svoga nastanka internet privlačio ljude koji su hteli da se izraze mimo standardnih kanala i medija – od foruma i individualnih stranica do blogova i Jutjub kanala – oni koji su ga koristili za te svrhe su tek od nastanka društvenih mreža poput Fejsbuka i Tvitera postali pravi konkurenti medijima u pristupu publici i njihovim novčanicima.
Tu konkurenciju su medijske kuće same prepoznale još ranije – od integracije Majkrosoftovog portala MSN i mreže NBC 1996. do prepoznavanja „blogosfere“ i interneta uopšte kao prirodnog mesta gde se mogu naći nove medijske zvezde.
To je bila nagodba u kojoj su ranije nezavisni (i uglavnom neplaćeni) stvaraoci dobijali ne samo finansijsku sigurnost i prestiž, već i mogućnost da svoje talente potpomognu većom institucionalnom podrškom, koja je pogotovo važna u škakljivim (ali i pipavim) istraživačkim novinarskim projektima, ali i za druge ambicioznije projekte.
Izgnanici iz medijskog establišmenta
Pravnik i novinar Glen Grinvald (Glenn Greenwald), koji je jedan od najzaslužniiih za publikaciju materijala vezanog za tajni masovni nadzor i prisluškivanje u SAD, koji je „procurio“, zahvaljujući Edvardu Snoudenu, počeo je svoju medijsku karijeru kao bloger, da bi mu u ovom poslu pomogli prvo „Gardijan“, pa onda i milijader Pjer Omidijar (Pierre Omidyar) koji je finansirao stvaranje „Intersepta“ (The Intercept), jednog on najuticajnijih portala za istraživačko novinarstvo.
Sličan put je prešao i Met Iglesijas (Matt Yglesias), najpre bloger a zatim „zlatno dete“ novog tipa novinarstva uz svoga saradnika Ezru Klajna sa kojim je 2014. pokrenuo Vox.com, politički sajt prilagođen „milenijalcima“ i fokusiran na objašnjavanje društvenih fenomena.
Međutim, krajem 2020. Grinvald i Iglesijas su odlučili da se vrate svojim „alternativnim“ korenima. Grinvald je napustio „Intersept“ jer je smatrao da je cenzurisan kada njegovi urednici nisu hteli da objave njegov članak o cenzuri vesti o sadržaju pronađenog kompjutera Hantera Bajdena, sina tadašnjeg kandidata za predsednika SAD, dok je Mat Iglesijas napustio svoje „čedo“ jer je smatrao da postoji „inherentna tenzija“ između njegove želje da nezavisno piše i razmišlja i vođenja samoga sajta.
Obojica su, uz Beri Vajs, završili kao autori na „Sabsteku“ (Substack), platformi koja je postala pribežište za „izganike“ iz medijskog establišmenta. Osnovan 2017, „Sabstek“ je učinio iskorak u svetu alternativnih medija jer je dozvolio piscima, ali i stvaraocima drugih medijskih sadržaja od videa do podkasta, da na relativno lak način dođu do finansijskih sredstava tako što bi nudili pretplatu svojim pratiocima.
Da bi privukao posebno dobre „glasove“, odnosno novac onih voljnih da za njih plate, „Sabstek“ je takođe krenuo da nudi i pozamašne avanse.
Šta medije čini (i)relevantnim
Ovaj model se ispostavio vrlo privlačnim često potplaćenim novinarima, naviknutim na rad u publikacijama koje se već decenijama bore da obezbede nove izvore prihoda, pošto su oglašivači svoje marketinške budžete prvo preusmerili na učinkovitije platforme za reklamiranje koje nude Gugl i Fejsbuk, a od skora i direktno na „influensere“.
Već decenijski finansijski pritisak na tradicionalne medije je verovatno i jedan od glavnih krivaca za njihov problem da održe relevantnost i daju prostora slobodoumnijim zaposlenima.
Krah prihoda od oglašavanja je učinio one medije koji su koliko toliko preživeli, ili kao deo većih poslovnih konglomerata, poput „AT&T-a“ ili „Diznija“ ili potpomognuti novcem milijardera, kao u slučaju kupovine „Vašington posta“ od strane Džefa Bezosa, podložnijim uredničkom uticaju što njihovih vlasnika.
Sa druge strane, iznošenje bilo kakvih kontroverznih mišljenja može da dovede do gubitka i ono malo preostalog novca od oglašivača i sponzora, koji su sve češće i državni organi kroz programe podrške medijima.
Strah od denuncijacije
Sa druge strane, sve brži internet, sve bolji pametni telefon i sve inovativnije platforme, poput „Sabsteka ili „Patreona“ (koji nudi slične usluge), omogućile su da sve veći broj ljudi može da stvara i zarađuje na kreativnom medijskom sadržaju bez potrebe za podrškom (ili dozvolom) tradicionalnih medija.
Stvaraoci poput Džoa Rogana (Joe Rogan) ili Ane Kačijan (Anna Khachiyan) i Daše Nekrasove (Dasha Nekrasova), voditeljke kultnog podkasta o kulturi i politici „Red Sker“ (Red Scare), uspevaju da zarađuju značajne sume bilo od sponzorstava ili od „mecena“, uz relativno niske troškove i bez straha od cenzure.
Pored toga, oni su direktna konkurencija sadržaju koji stvaraju njihove „kolege“ tradicionalni novinari, jer uglavnom koriste iste, digitalne kanale distribucije, od društvenih mreža do imejl lista.
Ovaj dupli pritisak na tradicionalne medije je smanjio broj „dobrih“ (odnosno, plaćenih) radnih mesta u medijima i povećao konkurenciju među novinarima, koji su postali sve voljniji da denunciraju svoje kolege na ideološkim osnovama.
Vajs, Grinvald i Iglesijas su naširoko opisivali toksičnu atmosferu na svojim bivšim prestižnim radnim mestima i atmosferu konformizma prouzrokovanog strahom od denuncijacije koja je vladala u njihovom redakcijama. Njihovi opisi medijske situacije u Americi prizivaju u sećanje opise krvavog i anarhičnog „rata svih protiv svih“ koje je opisivao Tomas Hobs u Levijatanu
Mnoge njihove bivše kolege, koje su ostale u „Njujork tajmsu“, „Interseptu“, „Voksu“ i drugim tradicionalnim medijima, nisu im ostale dužne.
Menadžment percepcije
Rast moći „Sabsteka“ i sličnih platformi ocenjen je od strane dela novinarskog establišmenta kao još jedna u nizu pretnji kvalitetu novinarstva ali i slobodnog i pravednog društva. Nedostatak uredničkog nadzora i obaveze provere činjenica iznetih u tekstovima i drugim sadržajima doveo je do sada sveprisutnih briga o „lažnim vestima“ ali i o prostoru za „radikalizaciju“ i iznošenje (sve šire definisanog) „govora mržnje“. To se pretočilo u redovne pritiske da „Sabstek“, kao Fejsbuk, JuTjub i Tviter pre njega, uvede stroži nadzor nad sadržajem koji se na njemu objavljuje, međutim ti zahtevi do sada nisu urodili plodom.
Sa druge strane, branioci „Sabsteka“ i alternativnih medija, smatraju da su baš etablirani mediji ti koji zbog svoje ideološke rigidnosti dovode do širenja lažnih vesti i polarizacije. Oni kao svoje argumente navode primere poput „Rašagejta“, to jest višegodišnjih tvrdnji u prestižnim medijima poput „Njujork tajmsa“, da je Trampova politički uspon potpomognut snagama iz Kremlja na osnovu dokaza koji su se ispostavili kao ne samo tanki, već i u dobrom delu potpuno izmišljeni.
Osećaj da je nešto izgubljeno i duboko pogrešno sa medijima je krenuo da se preliva i izvan večnih prepucavanja na Tviteru.
Novi film Vesa Andersona Francuska depeša (The French Dispatch) je elegija za vremenom velikih novinara i časopisa poput „Njujorkera“ u njegovom zenitu sredinom i krajem prošlog veka. Anderson u njemu žali za vremenom kada je još bilo prostora za pokrivanje škakljivih tema i za neuobičajene ljude bilo na stranicama časopisa bilo u redakcijama, čija su glavna snaga bile eskcentičnosti a ne slepa odanost ovim ili onim ideološkim diktatima.
Upravo su takve slobode bile ono što je mnoge privuklo američkim prestižnim medijima, a ne trenutna opsesija optimizacijom stila i tema da bi se uklopili ili u Guglov pretraživački algoritam, ili u sve uže granice ideološke prihvatljivosti.
Pad u epistemičku krizu
Trenutno je stranica na „Sabsteku“ koju uređuje Beri Vajs jedna od najposećenijih i najlukrativnijih. Kao i mnogi drugi novinari koji su se prebacili na tu platformu, ona redovno pominje da ne samo da ima više slobode da se bavi temama za koje misli da su relevantne za Ameriku, već i da zarađuje više nego pre. Za razliku od mnogih drugi stvaralaca, koji uglavnom zapošljavaju samo sebe, ona angažuje i druge novinare da istražuju i daju komentare o relevantnim događajima i fenomenima, stvarajući neku vrstu kopije svoga „OpEd“ posla iz „Njujork tajmsa“.
Gubitak poverenja u moć i ispravnost prestižnih medija deo je veće epistemičke krize na Zapadu, koja se ocrtava i u gubitku poverenja ne samo u političke institucije, već i u bazični konsenzus na kom počiva društvo, sve do nauke – što se posebno istaklo tokom pandemije.
Istraživanja javnog menja pokazuju ne samo da poverenje u medije opada, već i da stepen poverenja zavisi od političkih uverenja: u Americi, glasači Demokrata neuporedivo više veruju medijima od glasača Republikanaca (59% nasuprot 25%), dok slična razlika postoji i po pitanju poverenja u naučnu zajednicu (84% nasuprot 55%).
Ma koliko postojali pritisci da se „duh vrati u bocu“ – Tviter koji je postao slavan zbog snimaka protesta sa trga Tahrir u Kairu, najavio je da će skidati snimke za čije objavljivanje nije data saglasnost onih koji su na njima – teško je zamisliti da će cenuzra moći da vrati nevinu veru u objektivnost medija.
Kriza poverenja kao da se širi i po drugim delovima establišmenta, pa su sada sve češće i glasnije kritike obrazovnog sistema da služi za indoktrinaciju a ne za nauku. Inicijative poput „Heterodoksne akademije“ (Heterodox Academy), koje se trude da destigmatizuju konzervativna mišljenja u tradicionalno liberalnim akademskim krugovima, zvuče poput napora Beri Vajs da spasi „Njujork tajms“ od sopstvenog slepila. Stoga nije ni čudo da je Vajs objavila da će učestvovati u projektu osnivanja novog Univerzita u Ostinu, koji je okupio mnoge od potpisnika „Harperovog pisma“, a koji veruju da sloboda mišljenja više ne stanuje u ranije cenjenim institucijama američkog sistema.
IZVOR: RTS