1.Uvod
Povezanost prava intelektualne svojine sa pravom medija i drugih komunikacionih tehnologija jeste među složenijim pitanjima savremenog prava. U pravnom životu, a naročito u sudskim postupcima, dve grupe pitanja izdvojile su se kao naročito osetljive: problem upotrebe fotografija u medijima i njihove zaštite kao autorskih dela, kao i praksa preuzimanja vesti i autorskih dela među medijima i na digitalnim platformama.
Koji je značaj fotografija? Izreka „jedna slika vredi hiljadu reči“ na jezgrovit način dočarava da se vizuelnim autorskim delima mogu brzo i upečatljivo preneti ideje, informacije i mišljenja. Događajima se pridaje značaj i pojave se urezuju ljudima u pamćenje daleko više ako su ključni podaci sadržani u autorskom delu i ako ono efektno ilustruje ono što čitamo. Ukratko, bez fotografija, komunikacija putem medija bila bi jako osiromašena. Zbog toga postoji problem razdvajanja određene vesti od fotografija onoga o čemu se izveštava. Osnovno ograničenje autorskog prava – da se ono ne proteže na informacije, mišljenja i ideje koje autorska dela sadrže – trebalo bi da spreči gušenje slobode govora i slobode medija. Međutim, nije uvek lako razlikovati šta je ideja od toga šta je njen zaštićeni izraz, naročito kada govorimo o licima čija je delatnost upravo da kroz različita autorska dela javnosti saopštavaju informacije, mišljenja i ideje.
Isto u vezi sa upotrebom fotografija treba napomenuti kako tehnološke promene i savremene navike potrošača utiču na praksu pružanja autorskopravne zaštite. Kada su pravila autorskog prava nastala, nije bilo zamislivo da će, primera radi, skoro svaki pojedinac moći da napravi fotografiju i podeli je sa celim svetom za svega nekoliko sekundi. Kako sa sigurnošću utvrditi autorstvo nad fotografijom, da li je ona slobodno dostupna ili zaštićena autorskim pravom i ako je došlo do povrede prava kako se za tu povredu obeštetiti, postaju neizmerno složenija pitanja.
S druge strane, u domenu javnog informisanja, prenošenje vesti koje su drugi mediji istraživali i objavili je redovna praksa. Bez širenja podataka na ovaj način, prava javna rasprava sa više učesnika koji imaju različite stavove bila bi nezamisliva. Čak ni pojam udarne vesti ne bi postojao. Ova praksa, međutim, stvara finansijski problem za medije. Istraživačko novinarstvo je veliki trošak, jer podrazumeva da više lica radi veći broj sati na stvaranju i razvijanju kontakata, prikupljanju i proveravanju informacija i sažimanju istraženog u formu koja je podobna za publiku. Ali, zahvaljujući praksi deljenja i prenošenja vesti, nemoguće je mediju koji je snosio te troškove da u celini prisvoji korist od objavljivanja.
Složenost ovog problema daleko je uvećana tehnološkim promenama. Brzina u izveštavanju koju digitalne tehnologije omogućavaju i koju potrošači danas očekuju čini konkurenciju u oblasti javnog informisanja izuzetno surovom. Ovome doprinsi činjenica da ljudi sve više koriste društvene mreže, forume i „agregatore vesti“ radi informisanja, te se može reći da takve digitalne platforme vrše funkciju medija i njima konkurišu (čak i urednički postupaju), a pritom ne trpe zakonske obaveze i oblik odgovornosti kao i mediji, kao što ćemo videti. Ključan izazov u sledećim godinama biće prilagođavanje pravnog okvira za platforme, a naročito kako urediti odgovornost za povredu autorskog prava na njima.
2. Originalnost kao uslov zaštite
Uslovi za pružanje autorskopravne zaštite fotografijama u pravnom sistemu Srbije utvrđeni su uopšteno, kao i za sve oblike autorskih dela, u okviru Zakona o autorskom i srodnim pravima (ZASP).[1]
Član 2
Autorsko delo je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine.
Na osnovu ove odredbe stiče se utisak da praktično bilo koja fotografija, bez obzira na to koliko je truda i veštine bilo potrebno da ona nastane[2], uživa zaštitu kao autorsko delo. Ovo je preovlađujući stav u našoj sudskoj praksi, ali nije jedino rešenje u uporednom pravu, čak ni u kontinentalnom kontekstu.
Osnovne odredbe o autorskopravnoj zaštiti fotografija u EU sadržane su u Direktivi 2006/116/EC od 12.12.2006. i to čl. 1, st. 16 kao i čl. 6:
The protection of photographs in the Member States is the subject of varying regimes. A photographic work within the meaning of the Berne Convention is to be considered original if it is the author’s own intellectual creation reflecting his personality, no other criteria such as merit or purpose being taken into account. The protection of other photographs should be left to national law.
Photographs which are original in the sense that they are the author’s own intellectual creation shall be protected in accordance with Article 1. No other criteria shall be applied to determine their eligibility for protection. Member States may provide for the protection of other photographs.
Kao što se vidi iz oba citirana propisa, uslov originalnosti formulisan je kao autorova sopstvena intelektualna tvorevina u kojoj se ogleda njegova ličnost. Takođe je izričito isključeno propisivanje drugih uslova za pružanje zaštite, poput umetničke vrednosti, namene, uloženog truda ili novine (što je pojam iz prava industrijske svojine). Međutim, državama članicama EU je ostavljena sloboda da pruže zaštitu „drugim fotografijama“ u vidu zasebne kategorije ili nekog prava srodnom autorskom.
Tako nešto je i učinjeno u Nemačkoj, gde se razlikuju „fotografska dela“ (Lichtbildwerke) koja su lične intelektualne tvorevine – što je nemačka verzija testa originalnosti – od onih koje su „obične fotografije“ (Lichtbilder), pod zaštitom srodnih prava. Praktična razlika je u tome da obične fotografije uživaju uži okvir i kraće trajanje zaštite (50 godina od nastanka, umesto 70 od smrti autora). Ovakav dvostruki sistem nije dopušten u Francuskoj, gde sve fotografije moraju uživati istu zaštitu.[3]
Ono što dodatno komplikuje pitanje originalnosti jeste pojam „sitniša autorskog prava“ (kleine Münze). To su tvorevine koje su privremenog ili potrošnog karaktera čiji je stepen originalnosti mali zato što je postupak stvaranja tih dela uslovljen tehničkim i funkcionalnim obzirima.[4] Iz svega navedenog sledi da je za definisanje autorskog dela pogodnija negativna definicija, tj. ona koja isključuje šta nije autorsko delo: ono koje nije rezultat namernog ili nesvesnog podražavanja (kopiranja) postojećih dela ili rezultat intelektualnog rada koji je strogo određen spoljnim okvirima koji ne ostavljaju prostor za izražavanje individualnosti autora.[5] Konačan odgovor nalazi se od slučaja do slučaja u sudskoj praksi.
3. Ograničenja autorskog prava
Pomenuto opšte ograničenje autorskih prava u korist slobode govora i slobode medija odnosi se ne samo na to da ideje, informacije i mišljenja kao takva ne mogu biti zaštićeni autorskim pravom, što bi ograničavalo i stvaralaštvo, već i na neophodan izuzetak da kada je neko autorsko delo postalo ključan deo događaja o kome se informiše javnost, ono se za te potrebe može slobodno umnožavati bez autorske dozvole ili naknade. Da li se ovi izuzeci primenjuju ili ne, stalan je izazov prilikom odlučivanja o povredi autorskih prava. Očigledno, ovo je u bliskoj vezi sa problematikom preuzimanja podataka i autorskih dela u medijima, pa će o ovome biti više reči dalje u tekstu.
Član 6
Autorskopravnom zaštitom nisu obuhvaćene opšte ideje, postupci, metode rada, ili matematički koncepti kao takvi, kao i načela, principi i uputstva koji su sadržani u autorskom delu.
Član 43
Dozvoljeno je, u okviru izveštavanja javnosti putem štampe, radija, televizije i drugih medija o tekućim događajima, u obimu koji odgovara svrsi i načinu izveštavanja o tekućem događaju, bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade:
1) umnožavanje primeraka objavljenih dela koja se pojavljuju kao sastavni deo tekućeg događaja o kome se javnost izveštava;
2) pripremanje i umnožavanje kratkih izvoda ili sažetaka iz novinskih i drugih sličnih članaka u pregledima štampe;
3) umnožavanje političkih, verskih i drugih govora održanih na javnim skupovima, u državnim organima, verskim ustanovama ili prilikom državnih ili verskih svečanosti;
4) slobodno korišćenje dnevnih informacija i vesti koje imaju prirodu novinskog izveštaja.
Odredba stava 1. ovog člana shodno se primenjuje na sve oblike javnog saopštavanja pomenutih delа.
U vezi sa ovim ograničenjima autorskih prava je i pitanje navođenja imena autora. Naime, za mnoge oblike korišćenja autorskih dela (a fotografija naročito) u medijima, navođenje imena autora postaje tehnički teško izvodljivo ili nemoguće, a nekada i protivno samom cilju korišćenja autorskog dela. U praksi je sporno kada treba smatrati da je navođenje imena autora necelishodno, kao i to da li je za povredu tog prava opravdano dodeljivati imovinsku naknadu ili se satisfakcija može postići naknadnim pravilnim navođenjem imena, budući da je reč o moralnom (neimovinskom) pravu autora.
Član 15
Autor ima isključivo pravo da njegovo ime, pseudonim ili znak budu naznačeni na svakom primerku dela, odnosno navedeni prilikom svakog javnog saopštavanja dela, izuzev ako je to, s obzirom na konkretni oblik javnog saopštavanja dela, tehnički nemoguće ili necelishodno.
Navedene izuzetke ne treba mešati sa ograničenjima autorskih prava u nekomercijalne svrhe, tj. za potrebe nastave i za ličnu upotrebu (čl. 44 i 46 ZASP).
4. Preuzimanje i citiranje
U važećem Zakonu o javnom informisanju i medijima (ZJIM)[6] oskudno je propisan pravni okvir za preuzimanje vesti i informacija od drugih medija, i to u okviru pravila o standardu novinarske pažnje, kao i o osnovima isključenja odgovornosti medija.
Član 9
Urednik i novinar dužni su da s pažnjom primerenom okolnostima, pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenoj pojavi, događaju ili ličnosti provere njeno poreklo, istinitost i potpunost.
Urednik i novinar dužni su da preuzete informacije, ideje i mišljenja prenesu verodostojno i potpuno, a ako se informacija preuzima iz drugog medija – da navedu i naziv tog medija
Zakon o autorskom i srodnim pravima takođe poznaje ograničenja koja treba da omogući preuzimanje i citiranje, budući da su sami novinski članci autorska dela, a često su i praćeni fotografijama koje ih dopunjuju.
Član 49
Dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje, kao i drugi oblici javnog saopštavanja kratkih odlomaka autorskog dela (pravo citiranja), odnosno pojedinačnih kratkih autorskih dela, pod sledećim uslovima:
1) da je delo objavljeno;
2) da se pomenuti delovi, odnosno kratka dela, bez izmena, integrišu u drugo delo ako je to neophodno radi ilustracije, potvrde ili reference, uz jasnu naznaku da je reč o citatu i u skladu sa dobrim običajima;
3) da se na pogodnom mestu navede ko je autor citiranog dela, koji je naslov citiranog dela, kada je i gde je citirano delo objavljeno, odnosno izdato, ukoliko su ti podaci poznati.
Član 56
Bez dozvole autora, a uz obavezu plaćanja autorske naknade, dozvoljeno je u sredstvima javnog obaveštavanja umnožavanje, stavljanje u promet primeraka, kao i drugi oblici javnog saopštavanja članaka koji su objavljeni u drugim sredstvima javnog obaveštavanja, pod uslovom da se ti članci odnose na tekuća ekonomska, politička ili verska pitanja, a da autor to nije izričito zabranio.
5. Odgovornost medija
Novina koju je uveo ZJIM, a koja nije postojala u prethodnim zakonima o javnom informisanju, jeste da izdavači medija odgovaraju za štetu nastalu objavljivanjem informacija bez obzira na krivicu (bilo sopstvenu, bilo onih od kojih se preuzima vest), tzv. objektivna odgovornost. Ovako strog režim odgovornosti stvara apsurdnu situaciju da se izdavanje medija poistovećuje sa opasnim delatnostima i bitno umanjuje značaj toga koliko se poreklo i istinitost informacija proveravaju, što prirodno ne podstiče veću pažnju novinara i suprotno je izričitom stavu Vrhovnog kasacionog suda iz 2008. godine.[7] Greške u radu se dešavaju svima i ako bismo u želji da se ograniči „loše“ informisanje zadržali objektivnu odgovornost, zabranili bismo i dosta „dobrog“ informisanja, što je u kontekstu slobode govora i slobode medija redovna pojava (tzv. efekat zamrzavanja). Postojeći režim odgovornosti praktično zahteva da novinari pre objavljivanja budu sigurni u istinitost informacija u istoj meri kao i sud kada donosi odluku, što je nepravično i neostvarivo, a verovatno i neustavno.
Član 114
Izdavač odgovara za štetu nastalu objavljivanjem informacije iz člana 112. stav 1. ovog zakona, kao i za propuštanje objavljivanja informacije iz člana 112. stav 2. ovog zakona, bez obzira na krivicu.
Član 115
Novinar, odgovorni urednik i izdavač solidarno odgovaraju za štetu nastalu objavljivanjem informacije iz člana 112. stav 1. ovog zakona, kao i za propuštanje objavljivanja informacije iz člana 112. stav 2. ovog zakona.
Solidarna odgovornost iz stava 1. ovog člana ne vezuje se za novinara, glavnog urednika i izdavača drugog medija.
Član 116
Novinar, odgovorni urednik i izdavač ne odgovaraju za štetu ako je informacija:
1) verno preneta iz javne skupštinske rasprave ili javne rasprave u skupštinskom telu;
2) verno preneta iz sudskog postupka, u skladu sa ovim zakonom;
3) verno preneta s javnog skupa, a novinar je postupao s dužnom novinarskom pažnjom;
4) sadržana u dokumentu organa javne vlasti na koji se primenjuje zakon kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja, a javnost ima opravdani interes da za nju zna;
5) objavljena u emisiji koja se emituje uživo, a novinar je postupao s dužnom novinarskom pažnjom.
Za štetu prouzrokovanu objavljivanjem neistinite ili nepotpune informacije koja potiče od organa javne vlasti odgovara Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave čiji je to organ, bez obzira na krivicu.
6. Digitalne platforme
Problem digitalnih platformi jeste da se na njima predstavljaju vesti i autorska dela od brojnih medija, kao i od pojedinaca, a da ti mediji i pojedinci nemaju nikakvu (ili nesrazmerno malu) imovinsku korist od toga. Same platforme imaju znatne koristi od postavljenih vesti (naročito od podataka ko ih i kada pregleda), pa se prirodno postavljaju pitanja koliku naknadu treba za to da plaćaju vlasnici platformi, i da li treba da odgovaraju za povredu prava? Ovo je složeno pitanje jer je čest slučaj da vlasnici tih platformi nisu odgovorni za postavljanje novinskog članka ili fotografije bez saglasnosti autora jer to rade njihovi korisnici, a platforme nemaju (ili samo tvrde da nemaju) kapacitet da proveravaju pravni status svega što korisnici postavljaju. Da li je u tim slučajevima mogućnost da se prijavi povreda prava (report abuse itsl.) dovoljna da se vlasnik platforme oslobodi odgovornosti? U svakom slučaju, medijski propisi se ne odnose na digitalne platforme, pa sve obaveze koje status medija podrazumeva (a naročito osnov odgovornosti) ih ne sputavaju, dok ograničenja autorskih prava im svejedno idu u korist.
Član 30
Medij, u smislu ovog zakona nije: knjiga, film, nosač audio i audio-vizuelnog sadržaja, naučni i stručni časopis namenjen prvenstveno informisanju ili obrazovanju određene profesionalne grupe, ostale štampane publikacije, katalog koji sadrži isključivo obaveštenja, oglase, reklame i informacije namenjene tržištu ili bilten i slične publikacije namenjene internom informisanju, elektronska publikacija državnih organa i organizacija, ustanova, javnih preduzeća i privrednih društava, preduzetnika i njihovih udruženja, službeno glasilo, štampana stvar poput letaka, plakata i sličnih sredstava javnog obaveštavanja, druga publikacija u smislu propisa kojim se uređuje izdavaštvo, kao ni internet-pretraživači i agregatori.
Mediji, u smislu ovog zakona nisu: platforme, poput internet foruma, društvenih mreža i drugih platformi koje omogućavaju slobodnu razmenu informacija, ideja i mišljenja njenih članova, niti bilo koja druga samostalna elektronska publikacija, poput blogova, veb-prezentacija i sličnih elektronskih prezentacija, osim ako nisu registrovane u Registru medija, u skladu sa ovim zakonom.
7. Zaključak
Autorsko pravo, kao i druge grane prava koje uređuju ljudske delatnosti koje brzo napreduju i evoluiraju ne daje lake odgovore na pitanja. Pravni okvir za zaštitu autorskog prava, koji propisuju konvencije i zakoni, nastao je za potrebe sasvim drugačijeg tehnološkog okruženja i često je previše neprecizan da bismo mogli da predvidimo kako bi u savremenim uslovima nadležni sud odlučio. Čak i najosnovnije pitanje, koje se fotografije imaju smatrati autorskim delima, nije jednoobrazno rešeno. U okviru kontinentalne koncepcije autorskih prava ima mesta za različita rešenja, neka koja podižu standarde originalnosti, druga koja ga spuštaju i praktično štite sve fotografije osim plagijata (što je kod nas ustaljeno shvatanje). Ta dva se mogu i pomiriti u vidu sistema zaštite fotografija na dva nivoa, kakav poznaje nemačko pravo.
Ograničenja autorskog prava koja bi trebalo da omoguće slobodno izveštavanje javnosti, u vidu slobodnog prometa nekih fotografija i preuzimanja/citiranja odlomaka autorskih dela, suviše su nejasna. To umanjuje pravnu predvidljivost postupaka i tera medije, koji su inače pod velikim vremenskim pritiskom, da često uzaludno tragaju za identitetom autora i nosilaca prava. Povrh toga, nedostaci u propisima koji uređuju odgovornost medija čine nepovoljnu atmosferu za njihovo poslovanje jer izveštavanje javnosti praktično poistovećuju sa opasnim delatnostima.
Zajednički efekat svih ovih odredaba jeste da se razvila praksa unosnog parničenja, koje preti da uguši medije u Srbiji, a naročito štampane medije sa manjim tiražom, budući da nemaju dovoljno sredstava da priušte gubitak parnica. Ovo se dešava u isto vreme kad i digitalne tehnologije, koje takve medije gase širom sveta. Nije preterivanje reći da se kroz svega nekoliko godina može očekivati da opstanu samo velike grupe medija koje mogu da podnesu troškove unosnog parničenja ili oni mediji koji te gubitke mogu da nadomeste dotacijama od države. U svakom slučaju, efikasnija kolektivna zaštita prava, koja bi omogućila medijima da redovnim plaćanjem jedinstvene naknade se oslobode straha od parnica, a svim nosiocima autorskog i srodnih prava obezbedila naknadu brže i lakše bez sudskih postupaka.
[1] Službeni Glasnik Republike Srbije, br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016 – odluka US i 66/2019
[2] U common law sistemima, tradicionalan uslov za pružanje copyright zaštite jeste uložen rad i veština, nasuprot kontinentalnoj koncepciji autorskog prava koja sadrži moralna prava autora. Vid. Andreas Rahmatian, Originality in UK Copyright Law: The Old ‘‘Skill and Labour’’ Doctrine Under Pressure, Max Planck Institute for Intellectual Property and Competition Law, Munich 2013, str. 5 i dalje.
[3] Code de la propriété intellectuelle, art. 112.
[4] Slobodan Marković, Dušan Popović, Pravo intelektualne svojine, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 2013, str. 40.
[5] Ibid, str. 41.
[6] Sl. Glasnik RS, br.3/2014, 58/2015 i 12/2016 – autentično tumačenje.
[7] „U medijskom pravu od novinara se ne može zahtevati utvrđivanje istinitosti činjenica kao u sudskom postupku (podudarnost sa stvarnošću i otklanjanje svake razumne sumnje), a za slobodu izražavanja i objavljivanja činjeničnih iskaza nije nužno postojanje dokaza njihove apsolutne istinitosti već je dovoljno slobodno izraziti i objaviti informaciju pošto se prethodno proveri da je ona istinita u skladu sa primerenim okolnostima konkretnog slučaja, odnosno u skladu sa novinarskom pažnjom“. Presuda Vrhovnog kasacionog suda Srbije Rev.3139/07 od 19. marta 2008.
Dušan Stojković, advokat