Nekako, sve intenzivnije razmišljam o poverenju. Ne, nikako nisam pala pod uticaj maločasnih izbora: davno sam rešila da svoj glas ne bacam u glasačku kutiju, nego da ga pustim da svojevoljno dopre što dalje i da mojevoljno putuje što duže. I to sad radim zbog svoje dece, jer sad znam da su moji roditelji to radili zbog mene. Zato se iz sve snage trudim da poverujem poverenju. I priznajem, teško mi ta vera ide. Dalje od svoje porodice nikako ne mogu da dobacim. To me, svakako, čini srećnom, ali nikako bezbrižnom…
Kome, uistinu, verovati?
Pesimista u meni kaže – nikome, optimista tvrdi da prvo moram da poverujem svakome da bi stekao poverenje prema nekome. I obe “ja” su u pravu, ali, opet, ja ne znam kojoj da poverujem. Zbunjena sam i zabrinuta…
I to je, valjda, stvar poverenja.
Još se čudim se kako se laskavi doktorski autoriteteti očas ruše zbog nekoliko rečenica, izgovorenih, ili prećutkivanih, svejedno… Priznajem, uvek sam lekare posebno cenila, zasigurno zato što znam da medicinu ne bih uspela da završim ni za tri života, a da profesionalno odgovorim takvom izazovu – ni za pet. Zato, kad idem i na najobičniji sistematski pregled, ja se uozbiljim. Čekam da mi doktor saopšti istinu, i kakva god da je ona, zasniva se na poverenju.
Bojim se da je u ovom odvranom virusnom vremenu, istina obolela zajedno sa poverenjem… A, vakcine nema: ni za virus, ni za istinu, ni za poverenje.
I na sve to, čitam vapaj Novaka Đokovića, koji se bori da zadrži poverenje. Ako je on došao u tu situaciju, šta i kako mi da (se) branimo. Ovde se poverenje stiče godinama i decenijama, a gubi gemovima i setovima. Najbolji na svetu traži oproštaj… Ma, je li to moguće!? A, niko da se zapita: kome je Novak verovao da može bezbedno da (se) igra teniski turnir u Beogradu.
Ko je, zapravo, izigrao Đokovića?
Ko je prokockao njegovo poverenje?
On to najbolje zna, ali nije jedini…
I kad već razmišljam o poverenju, ne mogu da ignorišem izborne brojke, koje se uzdižu do nikad većeg i snažnijeg poverenja… I to u vremenu potpunog nepoverenja: prema svemu, svačemu i svakome. Suluda kontradikcija! Ne sporim ja da su rezultati verodostojni, ali nisam sigurni da su rezultat poverenja. To mi, nekako, više liči na uverenje… A, poverenje i uverenje zvuče skoro isto, a znače potpuno različito.
I na kraju, duša me boli kad vidim kako su se neki mediji udaljili od poverenja. Ustvari, koliko je poverenje prestalo da važi, ma ne da važi – nego da postoji. A, to je bila prva lekcija mojih novinarskih učitelja starog kova. Uzajamno poverenje prema čitaocima, gledaocima i slušaocima…
Upravo nestaje pred mojim očima!
I da ne zaključim baš bez vere i nade, setih se ohrabrujuće priče kad se jedan mladi pisac jadao Marku Tvenu kako nema više poverenja u svoj književni dar.
– Da li se Vama, ikada, desilo da se tako osećate – upitao je slavnog pisca.
– Naravno – odgovorio je Tven. – Jednom mi se, posle već petnaest godina pisanja, iznenada javilo osećanje da sam potpuno lišen književnog dara.
– Pa šta ste onda uradili? Prestali ste da pišete?!
– Ma, ne, nisam mogao. Već sam bio slavan.
Ja nikada neću biti slavna, i sa tim sam se lako pomirila. Samo mi je teško da poverujem da je i u mom svetu anonimnih, poverenje postalo nevažno i besmisleno… Ja ga dozivam i tražim.
Ne mogu sama, neka mi neko pomogne!
Izabela Branković, izvršni direktor Asocijacije medija