Pod kamenicama i suzavcem, optuživani i vređani: Srbija bi bila slepa bez snimatelja nezavisnih medija
Tamo gde je bilo najopasnije, gde niko nije smeo da bude, između policije i demonstranata, tamo gde fijuču kamenice, baklje i suzavac, bili su snimatelji i novinari medija koji su godinama vređani i optuživani za izdaju zemlje i da su strani plaćenici. Bez njih, građani ne bi znali šta se događalo na najnasilnijim demonstracijama u novijoj istoriji Srbije
Demonstracije u nekoliko gradova Srbije, pre svega u Beogradu, pokazale su na delu kako izgledaju rezultati višegodišnje kampanje protiv nezavisnih medija, optuživanih od strane vrha vlasti da su neprijatelji države i strani plaćenici. Prema evidenciji Udruženja novinara Srbije, napadnuto je 28 novinara, snimatelja i foto-reportera, od kojih je polovina povređena.
Napadali su ih, vređali, odgurivali, razbijali im glave, onemogućavali im rad i demonstranti i policija. Ali oni su i dalje bili tu, na licu mesta, pokušavajući da građanima pokažu šta se zaista događa na najnasilnijim protestima u novijoj istoriji Srbije.
Pored direktnih napada na novinare i snimatelje, bili su i kolateralna šteta kamenica bačenih na policiju koje su „pronašle“ put do glava nekih od njih. Mnogi su se nagutali suzavca, koji je uglavnom bacala policija.
Snimatelj Al Džazire Tarek Аni pratio je ko zna koje po redu demonstracije u karijeri. U jednom trenutku, dok su pripremali uključenje na Terazijama, kako snimak pokazuje, čuli su se uzvici: „Beži, bre, s tom kamerom! Šta snimaš?“ Nakon toga – udarac, nečije noge u kadru i mrak.
„Na svim takvim demonstracijama možeš to da očekuješ. Od 2000. godine čini mi se da smo češće meta demonstranata nego policije. Naravno, bilo je i napada policija, ali poslednjih godina moj je utisak da se više treba paziti demonstranata, koji su besni iz raznih razloga. Tog dana kada smo napadnuti, mi smo izašli na Terazije da uradimo uživo uključenje u vesti. Čuo sam neku grupicu kada je bila petnaestak metara od nas. Vikali su ka nama i tu sam već krenuo unazad kako bih se sklonio. Jedan od njih mi je šutnuo kameru iz ruku. U tom trenutku gledao sam gde se nalazim ja, gde je novinarka, ko je oko nas i da li imamo gde da bežimo“, priseća se Tarek Ani.
Uzani prozor u svet
Ukoliko ste želeli da se informišete o tome šta se dešava na ulicama Beograda i drugih gradova tokom demonstracija, to ste mogli da uradite na malom broju televizijskih kanala, koji se na prste jedne ruke mogu prebrojati, sve i da vam nedostaje koji prst.
Nije mogla da se ne primeti razlika u izveštavanju Televizije N1 u odnosu na sve što su emitovale televizije sa nacionalnom frekvencijom, pod strogom kontrolom vlasti. Snimci kamermana N1 bili su jedan od retkih direktnih uvida u dešavanja na ulicama Beograda – trudili su se da pokriju sve aspekte demonstracija, da događaj prikažu iz različitih uglova.
Jedan od onih koji su tih dana bili na ulici i kamerom beležili šta se dešava bio je i Aleksandar Cvrkotić, snimatelj N1. Kako kaže za Cenzolovku, kada dvadesetak godina radite u medijima koji su među najobjektivnijim u Srbiji, onda se naviknete da na terenu dobijate pohvale, ali i kritike. Te kritike ponekad prerastu u pretnju, a pretnja u fizički kontakt. Srećom, tokom najburnije večeri protesta, i pored doživljenih neprijatnosti, ova ekipa N1 nije fizički napadnuta.
„Nekoliko puta su nas neki demonstranti povišenim glasom upućivali da se sklonimo od ulaza Skupštine i da ih ne snimamo, odgurivali su i nas i naše kamere. Mislim da je to bilo pre svega iz straha da bi snimci mogli da budu upotrebljeni kao dokaz u slučaju pravnog postupka i da u tom momentu nije bilo bitno iz kog smo medija. Kada su videli iz koje smo kuće, neki su nas nazivali izdajnicima, stranim plaćenicima… Tada smo gledali da se sklonimo, kako situacija ne bi eskalirala. Srećom, na ovakvim skupovima, gde nemaju svi prisutni zajednički politički stav, često se nađu i građani koji su vam naklonjeni, koji vas zaštite, što svakako utiče na to da se osećate bezbednije“, priča Cvrkotić.
Tokom izveštavanja sa demonstracija, najrizičnije je bilo kada je prvi put bačen suzavac. Tada je na stepeništu ispred glavnog ulaza u Skupštinu pedesetak demonstranata potrčalo ka njemu i novinarki. Jedva su uspeli da se sklone.
Veliki broj novinara i snimatelja koji su povređeni tokom demonstracija pokazuje koliko lako oni postaju „glineni golubovi“, kaže Cvrkotić.
MOBILNI TELEFONI ZAMENILI KAMERE LOKALNIH TELEVIZIJA
Iako je najveći broj povređenih građana i medijskih radnika zabeležen na demonstracijama u Beogradu, protesti su se održavali i u drugim gradovima u Srbiji, a najmasovniji su bili u Novom Sadu i Nišu.
Izostanak lokalnih televizija koje bi pratile dešavanja na gradskim ulicama nadoknađivali su novinari lokalnih nezavisnih portala. Sate materijala, uz prenos uživo na društvenim mrežama, pre svega na Fejsbuku, snimili su reporteri Južnih vesti u Nišu i portala 021.rs u Novom Sadu.
Kako su praktično bili jedini koji su na taj način pratili dešavanja u svom gradu, oba medija su zabeležila i višemilionske preglede snimaka na Fejsbuku.
Novinarka Južnih vesti Jovana Adamović za Cenzolovku kaže da su na lokalu kamere mobilnih telefona zamenile televizijske kamere, jer tamo gde nije bilo novinara televizija, bili su reporteri ovog niškog portala. To je pravi način da nezavisni mediji iskoriste prednosti društvenih mreža, misli Adamović, ali takav način izveštavanja ne treba da zameni lokalne televizije koje žive od novca građana, a ne informišu ih. Istovremeno, nezavisni mediji jedva preživljavaju, a rade svoj posao u interesu građana.
„Sedište jedne od televizija je na centralnom trgu u Nišu, gde uglavnom počinju svi protesti, ali njihove kamere i novinari su u redakciji umesto na ulici. Posebno me zabrinjava to što i ove godine gotovo da nije bilo njihovih izveštaja sa protesta, ali zato nisu izostali prilozi o tome kako Srpska napredna stranka, čije je sedište bilo jedino pod vidljivom zaštitom policije i žandarmerije, osuđuje vandalizam na protestima. Iz njihovih priloga Nišlije znaju da je bilo vandalizma, kako su to nazvali, da vladajuća stranka to osuđuje, ali ne i šta se zapravo dogodilo na ulicama i zašto ljudi protestuju. Mi smo, sa druge strane, i kroz te prenose uživo, ali i praćenjem protesta na sajtu ‘iz minuta u minut’ i na Tviteru izveštavali o svemu što se u Nišu dešavalo tih dana“, navodi naša sagovornica.
Nešto bezbedniji u ovakvim situacijama jesu novinari koji izveštavaju oslanjajući se na mobilno novinarstvo i mobilne telefone, jer su manje upadljivi, misli Jovana Adamović.
„Osim prvog protesta, koji je bio i najmasovniji i na kom su napadnute kolege sa RTS-a koje su izveštavale sa protesta, nije bilo većih incidenata, pa se ja ni u jednom trenutku nisam osećala ugroženo. Ipak, bilo je situacija da, osim tog napada na ekipu javnog servisa, demonstranti skandiraju ekipi nekih televizija koje se i u Nišu smatraju režimskim, a da, s druge strane, u uključenju uživo kolega sa N1, podrže ovaj mediji. Nas je iz Južnih vesti svakog dana bilo više na terenu, trudili smo se da tu mogućnost uživo prenosa na Fejsbuku iskoristimo da prenesemo sva dešavanja sa terena i mislim da onlajn mediji treba to da rade, jer publika to dobro prihvata, pogotovo kada nema lokalnih televizija koje bi o tome izveštavale“, zaključuje Jovana Adamović, novinarka Južnih vesti.
Ani: Mediji po definiciji loši
Tarek Ani misli da je izraz „glineni golubovi“ prejak, pošto na takvim događajima postoji jedan sloj ljudi „kojem su svi krivi za sve i koji će onda da napadnu kamermana, novinara ili novinarku“.
„Masa njih neće razlikovati to da li ti imaš kameru ili foto-aparat, ali ta masa koja napada nekoga je prilično beslovesna“, kaže Ani.
Kamerman Al Džazire proteste prati već četvrt veka i primećuje razlike u tretmanu novinara:
„Nekada si mogao da kažeš da si iz određenog medija, u zavisnosti od toga kakvom događaju prisustvuješ, i da te ljudi ostave na miru. Na primer, na demonstracijama 1996/97. znalo se da si mogao da kažeš da radiš za neki zapadni medij ili Studio B, za koji sam ja tada radio, i sve bi bilo okej. Ako si na nekim demonstracijama gde se okupe socijalisti, onda bi rekao da radiš za grčki medij i opet bi te ostavili na miru. Danas te dimenzije nema, njih to ne zanima. Mediji su po definiciji loši.“
Procena rizika
Broj povređenih novinara, snimatelja i foto-reportera pokazuje da je izveštavanje o protestima bilo opasno i da je valjalo neprestano procenjivati gde je granica do koje može da se ide.
„Iskusan snimatelj se neće zaleteti bilo gde bez prethodne procene rizika, a pogotovo neće dovesti u opasnost svoje kolege. Možda to sa strane izgleda stihijski, ali veliki broj pokazatelja morate da uzmete u obzir u veoma kratkom vremenu i tada treba da donesete odluku o narednim postupcima. Naravno da je slika bitna jer zato ste tu, ali u takvim okolnostima razmišljate pre svega o bezbednosti. Greška u proceni je moguća, ali pregled celokupne situacije ne smete da zanemarite nijednog momenta. Dok novinar u svojoj glavi barata velikim brojem informacija koje dobija i koje treba da prenese gledaocima, snimatelj vizuelno prati događaj i ta dva aspekta se dopunjuju i čine timski rad bez kog ovakve priče ne bi imale takvu snagu“, objašnjava Cvrkotić.
Njegov kolega Tarek Ani kaže da u kriznim situacijama vodi računa o novinaru sa kojim radi, o sebi, ali i o slici koju će preneti.
„Imaš to uvek u glavi i onda gledaš da, kada se približavaš nečemu što bi možda moglo da postane opasno, vodiš računa o tome da si dovoljno blizu da imaš sliku, ali i dovoljno udaljen od nekog događaja kako bi mogao na vreme da se povučeš ili pobegneš. Praviš balans između tih stvari, kako biste i ti i novinar bili okej. Jako je bitno da se poznaješ dobro sa novinarom sa kojim izlaziš na teren i da funkcionišete kao tim, jer bez toga nema ništa. Sada ima dosta mladih novinara, koji nemaju baš veliko iskustvo u praćenju demonstracija, nemaju predstavu da bi nešto riskantno moglo da se dogodi. Kad god vidim policiju sa štitovima, meni nije svejedno, jer znam da može svašta da se dogodi“, navodi Ani.
I Cvrkotić i Ani ukazuju na to da su ozbiljni mediji, odmah nakon prve večeri kada je ispaljivan suzavac, nabavili potrebnu opremu kako bi zaštitili svoje zaposlene. Cvrkotić ukazuje i na to da se na početku nije očekivao takav rasplet događaja, da je sve mirno počelo, ali da je ta mala „nespremnost“ zapravo doprinela da se realnije dočara atmosfera sa beogradskih ulica pod suzavcem.
Kulminacija progona
Mediji su oduvek bili na udaru onih kojima ne odgovara da istina dođe do javnosti. Napadi na novinarsku profesiju su poslednjih nekoliko godina sve učestaliji, takav se barem stiče utisak, a da je to sa razlogom pokazuju i izveštaji Reportera bez granica.
„Svakako da javne, pre svega političke ličnosti nose veliki deo odgovornosti po pitanju odnosa građana prema medijskim radnicima na terenu. Dugogodišnja kampanja protiv nezavisnih i objektivnih informativnih kuća dovodi do toga da njihovi zaposleni na ulici postanu lake mete pojedinih agresivnih, frustriranih, instruisanih osoba. Dokaz da je to posledica kampanje, a ne ličnog stava, nalazim u tome što mnogi građani prate rijaliti programe na nacionalnim frekvencijama, iako takvi programi, po mišljenju stručnjaka, razaraju kulturu i moral društva. Ali oni radije opasnost po državu vide u istini koju iznose nezavisni mediji“, poručuje Cvrkotić.
IZVOR: Cenzolovka