Sajber buling je, svi smo ovih dana naučili, maltretiranje u sajber svetu. Cilj ovakvog internet nasilja je, kažu, diskreditovanje i socijalno uništenje objekta nasilja, a u ekstremnim situacijama može prouzrokovati i samoubistvo žrtve bulinga. A kako se zove maltretiranje u medijima, šta je njegov cilj i do čega dovodi?
Mladi ljudi interenet često opisuju kao mesto gde moral i etika ne važe i gde ljudi govore i rade stvari koje nikada ne bi uradili lično. Uglavnom zato što su anonimni. A kako je u medijima?
Nije, nažalost, u Srbiji, prvi, a bojim se da neće biti ni poslednji put, da se o jednom samoubistvu izveštava dosledno suprotno etičkim normama novinarske profesije. Sve smo to već do sada videli – i senzacionalistička „otkrića“ i navodna saznanja o motivima i izjave„upućenih“ u slučaj i šta je žrtva mislila i radila poslednjih dana. I najneverovatnije spekulacije i brutalno gaženje dostojanstva žrtve i privatnosti porodice… Opet su mediji vodili istragu i gotovo presudili krivcu. Senzacionalizam i nepodnošljiva patetika u neshvatljivim količinama.
Žrtva je, ovoga puta, mlada, u sajber svetu veoma poznata devojka, koja je bila izložena nasilju u internet prostoru. Čini se da je to nasilje i nakon njene smrti nastavljeno u medijima. Nad njom i njenom porodicom. Ali i nad onim ko je označen kao nasilnik odgovoran za njenu smrt.
Tema ovog teksta trebalo je da budu dopune Smernica za primenu Kodeksa novinara Srbije u onlajn okruženju koje će Savet za štampu ovih dana predstaviti, nakon što su mesec dana bile na javnoj raspravi. Želeći da idemo u korak sa promenama koje u medijskoj sferi izaziva razvoj tehnologije, da svakodnevno nastaji novi medijski oblici, a da se dezinformacije, uvrede i govor mržnje bez ikakve ograde i provere preuzimaju sa društvenih mreža, pripemili smo dodatna objašnjenja za neke nove etičke dileme sa kojima bi se redakcije mogle suočiti.
Bavili smo se embedovanim sadržajima, „kikbejtovima“, upotrebom veštačke inteligencije, prikupljanjem i obradom podataka korisnika. Precizirli smo šta podrazumevamo pod skrivenim oglašavanjem (ekonomskim ili političkim), dali instrukcije medijima kako da se ponašaju kada se od njih traži „brisanje arhive“ zbog prava na zaborav… Tim rešenjima je trebalo da se bavi ovaj tekst.
Pre pet godina, među prvima u Evropi, odlučili smo da medijima ponudimo rešenja za tada veoma brojne nedoumice u primeni profesionalnih standarda, definisanih početkom prošlog veka, u „netradicionalnim medijima“. Verovali smo tada da, stare principe treba samo malo prilagoditi novom vremenu i da su nam zapravo potrebna praktična uputstva kako da iste alate koristimo na malo drugačiji način. Isti motiv imali smo i ovoga puta i nadamo se da će dodatna uputstva koja dajemo medijima biti korisna.
Uslov za to je, međutim, da se prvo upoznaju sa sadržajem osnovnog dokumenta – Kodeksa novinara Srbije. U kojem, između ostalog, piše i da je novinar dužan da poštuje privatnost, dostojanstvo i integritet ljudi o kojima piše, da treba da izbegava spekulacije i prenošenje nedovoljno proverljivih stavova u izveštavanju o nesrećama i tragedijama, da je prilikom izveštavanja o događajima koji uključuju lični bol i šok, novinar je dužan da svoja pitanja prilagodi tako da odražavaju duh saosećanja i diskrecije, da nikoga ne sme da proglasi krivim pre sudske presude…Kakve to veze ima sa izveštavanjem o slučaju sa početka ovog teksta?
Gordana Novaković, generalni sekretar Saveta za štampu