Nikad nije bilo lakše doći do informacije nego danas, kada svako ima mobilni telefon i pristup internetu. Tu je Gugl, Fejsbuk, Tviter, Jutjub, Instagram, za nekoliko sekundi možemo da odemo na bilo koji portal po najnovije vesti, pogledamo vremensku prognozu, proverimo kako su nam prijatelji, tamo negde u belom svetu.. Na prvi pogled deluje da je naše pravo da budemo informisani u potpunosti ispunjeno, kao nikad pre. Jesmo li zaista informisani? Moj odgovor je negativan, iako spadam u one koji čitaju i informišu se iz „ugroženih tipova medija“. Ima još nas iz srednje generacije (tog sam uzrasta po zvaničnoj statistici), kojima štampani oblik naših renomiranih nedeljnika, koji pružaju detaljnu sedmičnu analizu društvenih pojava, ništa ne može da zameni. Naravno, da iza pročitanog formiram svoje mišljenje, o onome što je važno za naše građane i zajednicu, bez obzira na to kako je, legitimno, novinarskom i uređivačkom slobodom, obojen tekst. Vidim, sa druge strane, da ljudi ne gube vreme, svesni skupoće tog „resursa”, formiraju instant mišljenje i direktno ga izražavaju u komentarima za koje ima mesta ispod svake objave, bilo da je vest, tvit ili blog. Deluje vrlo demokratski, nema šta, misliš, izražavaš se, slobodan si….? Videćemo kako će to uticati na razvoj društva i kako će se to odraziti na čovečanstvo. Međutim, ovo otvara niz pitanja: šta kada se u okviru slobode mišljenja, putem komentara iznose kvalifikacije ili osude koje su uvredljive za neke pojedince ili društvene grupe ili kada se poziva na nasilje i time kreira neprijateljsko okruženje? Ljudi smatraju jednostavno da su u pravu jer su to videli na internetu, a šta su oni zapravo gledali i čitali, da li su te informacije istinite i kako se do njih došlo, to je možda najvažnije pitanje.
Pažnja prosečne osobe je sve kraća. Traži se jednostavan i brz odgovor, duži tekstovi se sve manje čitaju (često imaju napomenu „long read“ i audio verziju), dok analitika i provera informacija iz više izvora ostaju najupornijima. Isti pojam za pretragu verovatno neće dati iste rezultate različitim korisnicima. To je dovelo do formiranja istomišljeničkih grupa u kojima se korisnici kreću, informacionih balona, koji mogu značajno uticati na njih, praveći duboke podele među ljudima, pa čak i provocirajući društvene sukobe.
Istraživanje Centra za medije i medijska istraživanja FPN pokazalo je da među onima koji se informišu onlajn, a to su mahom mlađi i oni malo manje mladi, postoje tri glavna izvora vesti: sajtovi tradicionalnih medija (35%), društvene mreže (32%), i televizija (30%). Prilično izjednačeno. Stariji sugrađani i dalje najviše gledaju televiziju, dok manji broj njih i dalje čita novine. Da li se i na taj način produbljuju razlike među generacijama, među obrazovanima i neobrazovanima, bogatijima i siromašnijima? Sigurno da.
Jezik je u javnom diskursu sveo se na ono: ili si sa nama ili protiv nas. U tako stvorenim taborima protivnici se blate na razne načine. Ima sve manje razumevanja i sve manje tolerancije, o kojoj se govori prigodnim prilikama, na događajima povodom godišnjica obeležavanja važnih datuma od donošenja međunarodnih konvencija i drugih dokumenata. A baš tamo piše da bi trebalo da bolje upoznajemo jedni druge, razumemo i prihvatimo naše različitosti kao bogatstvo a i podseća se do čega dovodi drugačije ponašanje i podseća često na dramatične trenutke iz naše, ljudske istorije – one kad smo „jedni drugima bili vukovi“. Baš se pitam šta je čovek čoveku danas u zajednici, naročito digitalnoj. Čini se da raste međusobna netrpeljivost koja za posledicu ima jačanje svih onih predrasuda i stereotipa koje treba da dekonstruišemo ako želimo da živimo u društvu ravnopravnih. Ovo mi deluje sve dalje u celom svetu.
Uloga medija nije samo da informiše javnost, već i da usmerava društvo u skladu sa sociološkim, ekonomskim i političkim kretanjima i vrednostima jednog društva. Tako je bilo decenijama. Danas, kada svako može da bira na koji način će se informisati i učestvovati u društvenim zbivanjima, tradicionalni mediji su tu ulogu izgubili. Suočeni sa konkurencijom u vidu brojnih socijalnih medija, aplikacija, blogova, mediji gube ne samo čitanost i gledanost, već i novac, zbog čega je jedan deo njih preuzeo jezik i dizajn koji je nekada bio rezervisan samo za tabloide ne bi li povećao atraktivnost, odnosno klikabilnost.
Ipak, sve to ne mora biti dovoljno da mediji dopru do svoje publike jer digitalne platforme, veštačka iteligencija i algoritmi sve više preuzimaju ulogu urednika u selekciji vesti koje će se prikazati korisnicima, na osnovu njihovih interesovanja koja su vidljiva i merljiva na internetu. Mali mediji sa manje resursa, kao što su npr. nezavisni ili mediji na jezicima manjina gotovo da nemaju nikakvu šansu da se probiju u ovoj digitalnoj trci. Samim tim, njihova publika lako može ostati uskraćena za informacije koje su im važne jer one neće dospeti u njihov „feed“.
Jačanjem pozicije digitalnih platformi javili su se i mnogi drugi problemi, kao što su bujanje teorija zavere, lažnih vesti i govora mržnje koji se u manjoj ili većoj meri prelivaju u realan svet. Postojeći sistem regulacije i uklanjanja sadržaja ne daje zadovoljavajuće rezultate, jer je u najvećoj meri ostavljen samim kompanijama, njihovim algoritmima i prijavama korisnika, a sve to usled nedostatka adekvatne pravne regulative.
Poslovni model onlajn platformi utiče ne samo na fer konkurenciju, već i na stanje demokratije, sigurnost i kvalitet informacija koje dolaze do publike, napomenula je pre samo nekoliko dana Ursula von Lejen, predsednica Evropske Komisije, na konferenciji u Davosu. Donošenjem Akata o digitalnim uslugama i digitalnom tržištu Evropa je napravila najveći korak do sada u pokušaju da poslovanje digitalnih kompanija stavi pod zakonsku kontrolu. Vrednosti savremenog demokratskog društva, kao što su ljudska prava, pluralizam i inkluzija moraju se poštovati i u onlajn sferi. Prosto rečeno, ono što je ilegalno oflajn treba da bude ilegalno i onlajn. Budući da velike digitalne kompanije imaju ogroman uticaj i moć na društvo, njihovo poslovanje ne sme biti iznad ili „pored“ zakona, a njihovi algoritmi moraju biti transparentni. Internet kompanije moraju da preuzmu odgovornost za način na koji šire, promovišu i uklanjaju sadržaj. Evropska konvencija o ljudskim pravima u članu 10 navodi slobodu izražavanja kao jedno od osnovnih ljudskih prava, koje podrazumeva i slobodu mišljenja i slobodu primanja i prenošenja informacija i ideja. Možemo se slagati ili ne sa tvitovima bivšeg američkog predsednika Trampa, ali gašenje njegovog naloga na Tviteru predstavlja ozbiljno mešanje u pravo slobodnog izražavanja i ne može biti predmet odluke samo te kompanije.
Odavno sam naučila da pravo prati, ali često i kasni sa regulisanjem i sankcionisanjem neprihvatljivog ponašanja u društvenom životu. U regulisanju on- line sfere, nažalost, ne da kasnimo, nego smo možda i zakasnili. Mogu li sada pravnici doskočiti gospodarima „informacionih tehnologija“ i pronaći adekvatne sankcije – one treba da imaju odvraćajući karakter, da demotivišu kršenje zakona i da adekvatno kažnjavaju. Koje li su to sankcije , pitam se svaki dan? Kolika i kakva mora biti zaprećena kazna da bi bila efikasna, jer ima ljudi kojima mogu sve da plate? Ali ono što znam je da ako se ne pridržavamo univerzalnih ljudskih vrednosti i pravila da ne činimo drugima ono što ne želimo da oni nama čine, onda nam neće pomoći nikakav zakon ili diploma prestižnih fakulteta. Zato za početak treba da pođemo od sebe i da se vratimo toj osnovnoj pristojnosti, sa nadom da nas na to ne moraju baš uvek terati zakon i pretnje sankcijama.
Brankica Janković, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti