Mogu li se u jednoj osobi pomiriti vlasnik medija i novinar, da li ekonomske novinare s pravom bije glas da su skloni kompromisima, zašto joj je Dragoslav Avramović odabrao da neposredno prati sprovođenje ekonomskog programa koji je presekao hiperinflaciju, ali i šta joj smeta u današnjem novinarstvu i odnosu prema novinarima u novoj epizodi Bermudskog trougla priča Radojka Nikolić, ekonoski novinar, osnivač Nira presa i magazina Magazinbiznis.rs.
O medijskom preduzetništvu i ekonomskom novinarstvu, prijateljstvu sa Dragoslavom Avramovićem i jednom putu u Japan koji je od urednice ekonomske rubrike u Politici napravio preduzetnicu razgovaramo sa Radojkom Nikolić, osnivačicom Nira presa i portala Magazinbiznis.rs.
„Tada sam već znala razne biznis modele, ali i kako funkcioniše dnevno, nedeljno i mesečno novinarstvo. Ekonomski dodatak koji sam, kao urednica, predložila u Politici bio je u potpunosti pod mojom kontrolom. Zatim, već sam vlasnicima iz VAC-a morala da prpremim biznis plan za taj dodatak. Napravila sam plan kako časopisi Biznis i Ekonometar mogu da funkcionišu. Za mene je najvažnije u tom trenutku bilo što su moje ćerke postale ekonomski nezavisne i mogla sam da uđem u preduzetnički rizik, a da nikog ne ugrožavam. Bio je dobar trenutak i da napustim Politiku, ali sam imala sondiran teren- tačno sam znala koliko ulažem, podigla kredit, imala i nešto od otpremnine tako da bih osigurala prvih šest meseci poslovanja da sve bude pokriveno. Na pozitivnoj nuli smo bili prve dve godine, jer tek potom okruženje počne da vas posmatra kao ravnopravnog člana poslovne zajednice. Najveći deo života sam provela ne dobijajući zarađen honorar, zato imam pravilo da se prvo isplaćuju honorari, pa onda plate.“
Sagovornica Bermudskog trougla odgovara na pitanja o tome se mogu pomiriti uloge vlasnika, urednika i novinara, da li ekonomske novinare s pravom bije glas da su skloni kompromisima, kako ju je Dragoslav Avramović izabrao kao novinara s kojim će redovno komunicirati o svom programu zaustavljanja hiperinflacije i kakvu su ulogu mediji imali u tom procesu.
„Znao me je po mojim tekstovima, a do toga je veoma držao, jer je bio pasionirani čitač svih novina. Drugo, stekao je dodatno poverenje kad smo se upoznali. I treće, tad sam se prvi put susrela sa takvim pogledom na medije, kao sponom za oblikovanje javnog mišljenja. Smatrao je da mora imati podršku građana za program i da mu to samo mediji mogu omogućiti. Pitala sam ga: čega se plašite kad imate Miloševićevu podršku? A plašio se Naše Borbe i Vremena. Po američkom modelu formiranja javnog mnenja hteo je da se program dnevno prati, da se tako ubacije dnevna doza neophodnog optimizma i drži tenzija u javnosti. Tad sam prvi put osetila kakve posledice ima držanje jedne teme u fokusu neprekidno. Dnevno sam dolazila u banku, prisustvovala svim sednicama i svim njegovim sastancima i imala uvid u sve informacije. Nije voleo televiziju i pojavljivao se samo kad bi osetio da je kritičan momenat po vrednost dinara. U toj godini sam objavila osamdeset intervjua s njim. Sa ovolikim iskustvom u novinarstvu, a upoznala sam ljude od najnižeg socijalnog do najvišeg političkog nivoa, nisam upoznala osobu koja je toliko, koliko on, razmišljala o sudbini naroda.“
Dugogodišnja ekonomska novinarka i urednica kritikuje tzv. „diktafon novinarstvo“ i eksponiranje bez znanja, objašnjava zašto je njena izdavačka kuća odustala od štampanih izdanja i sumira posledice korone po funkcionisanje redakcija.
„Rad od kuće omogućio je mnogim vlasnicima velike uštede troškova, naročito ako su odustajali i od zakupa prostora. Ali redakcija mora da bude na okupu. Jedno je da vi pošaljete tekst odakle god, to je u redu. Drugo je da se ne viđate. Gde ljudi nisu zajedno nema duha redakcije, razmene mišljenja, da ne govorim o kreativnosti. Zar mislite da bi firme iz IT sektora pravili sve- od kuhinje do bilijara- u svojim zgradama, da nema koristi od te sinergije i kreativnosti kad su ljudi zajedno? „
Bivša novinarka sindikalnog lista Rad zalaže se za formiranje sindikata u medijima, nezavisnih od „državnih“ i objašnjava kako je došlo do situacije u kojoj su oni nepoželjni u medijima u privatnom vlasništvu, odgovara na pitanja o tome kako se odnos preduzetnika menjao prema medijima i zašto pi-ar-ove doživljava kao prirodne neprijatelje novinarima.
„Oni su brana između novinara i sagovornika s kojim hoćete da komunicirate. U početku nisam ni razumela zašto bih imala posrednika. A da ne govorim o tome da niti jednu značajnu temu ne možete obraditi uz pomoć pi-ara. Šta će vam on pružiti? Spinovao saopštenje. Oni su samo jedna barijera, velika prepreka, novotarija koja će trajati, jer vidite kako lepo zarađuju. Pre njih, glavna brana je bila sekretarica direktora. Ako ona kaže: na sastanku je, otkačila vas je. Kredibilitet se stiče tako što nikoga nećete prevariti…Više niko ne želi da se nešto pojavi, a da nije pogledao na autorizaciji. Internet i brza komunikacija su omogućili da se tekst može lako pogledati, a s druge strane, sagovornici se danas više plaše reakcije javnosti i da ono što su rekli ne dobije neku političku konotaciju.“
IZVOR: RTS