Radio lokalnih zajednica ne može da parira BBC-ju ili velikim komercijalnim rivalima, ali to i nije njegov cilj. On služi da lokalnim zajednicama omogući da se aktiviraju, da ljudima pruži osećaj da mogu nešto da urade za sebe, da pomognu jedni drugima
Gairloch na severozapadu Škotske jedno je od onih idiličnih mesta na obali gde, kad dođete, odmah pomislite kako biste tu i ostali, zauvek. Samo da uživate u pogledu i večernjim šetnjama po peščanoj plaži pored bistrog plavog mora pod suncem koje nestaje iza horizonta. Tu na prvoj liniji, skoro pa na samoj plaži, nalazi se i jedna mala, stara seoska kućica u kojoj je smešten Two Lochs Radio, kako sami kažu „najmanja radio-stanica u Britaniji”. Iza sela su i dva prelepa jezera po kojima je stanica i dobila ime.
Ova radio-stanica, kao i oko 300 drugih u Britaniji, spada u kategoriju radija lokalnih zajednica (community radio). One čine tzv. treći sektor; prva dva čine BBC kao javni servis i komercijalni radio. Treći sektor počeo je sa radom tek pre dvadesetak godina, dok u drugim zemljama postoji mnogo duže. Za razliku od BBC-ja i komercijalnog radija, gde rade obučeni profesionalci, radio lokalnih zajednica čine amateri; oni koji bi inače bili pasivni slušaoci.
U tom smislu, radio lokalnih zajednica je zaista specifičan, jer građanima omogućava da prave radijski program sami za sebe i svoje komšije. Ovakve stanice su posebno uspešne u privlačenju publike koju profesionalni radio mahom ignoriše, a to su manjinske grupe – etničke manjine, LGBT populacija, crnci, Azijci, ljudi sa invaliditetom… Sve ukupno, radio lokalnih zajednica privlači oko dva odsto radijske publike u Britaniji.
Sve ove stanice su neprofitnog tipa i registruju se kao humanitarne organizacije. Finansiraju se od donacija, državnih subvencija ili reklama, s tim što ovo poslednje može da bude maksimalno 50% izvora prihoda. Neke stanice nude kurseve radijske produkcije i slične programe, pa odatle stiču dodatne prihode.
Alternativa mainstream radiju
Domet ovih stanica je mali, obično emitiju na FM-u u prečniku od pet kilometara, ali i na internetu. Da bi od britanskog regulatornog tela za elektronske medije, Ofcom, dobile dozvolu za emitovanje, stanice moraju da pokažu da će njihov rad lokalnoj zajednici doneti „društvenu dobit” (social gain). To može da bude kroz rad sa osobama sa invaliditetom ili bivšim ovisnicima, pripadnicima manjinskih etničkih grupa ili verskih zajednica i sl.
Autor ovog članka, na primer, sarađivao je na jednom projektu sa Camglen radiom u Glazgovu, gde program, pa i vesti, prave osobe sa invaliditetom. Vodio je i kurs novinarstva na Jambo radiju, jedinoj radio-stanici za crnce u Škotskoj.
Sadržaj programa praktično isključivo zavisi od interesovanja volontera, pa tako negde imate savete lekara ili psihologa, emisiju gde se čita poezija slušalaca, savete pripadnicima manjina kako da nađu posao ili pokrenu sopstveni biznis…
Radio lokalnih zajednica spada u ono što se često naziva participativni radio, koji predstavlja alternativu mainstream radiju. Ključno za ovaj sektor je to da ga čine obični građani, koji polaze od toga da im profesionalni radio ne nudi sadržaje koji su njihovoj zajednici potrebni. Ti ljudi vrlo često žive u siromašnijim sredinama i žele da se sami angažuju i svojim sugrađanima ponude alternativu.
U najvećem broju slučajeva emisije na ovim radio-stanicima prave amateri, uz pomoć po kojeg, obično penzionisanog profesionalca koji je nekada radio kao voditelj, novinar ili tehničar na BBC-ju ili komercijalnom radiju. Stanice okupljaju u proseku pedesetak ljudi, od kojih najveći broj čine ili studenti željni iskustva ili penzioneri sa viškom slobodnog vremena i bogatim kolekcijama ploča.
Programima ovih radio-stanica dominira muzika, po izboru autora emisije koji je uglavnom neopterećen modernim zahtevima profesionalnog radija, formatima, određenim stilovima u određeno doba dana i sl. Zato su radio-stanice lokalnih zajednica često izvor odlične muzike kakve na komercijalnom radiju više nema.
Sadržaj programa praktično isključivo zavisi od interesovanja volontera, pa tako negde imate savete lekara ili psihologa, emisiju gde se čita poezija slušalaca, daju saveti pripadnicima manjina kako da nađu posao ili pokrenu sopstveni biznis… Bukvalno skoro sve što vam padne na pamet, jer su urednici najčešće željni volontera i retko ih odbijaju.
Draž volonterskog duha
Urednik jedne ovakve stanice istovremeno je i njen direktor i najčešće je jedini sa zaposlenjem u stanici. Njega obično bira upravni odbor, koji čine neki od volontera ili drugi članovi lokalne zajednice. Urednici su često ljudi sa prethodnim radijskim ili menadžerskim iskustvom. Neki se žale da često ratuju sa svojim saradnicima kod kojih njihove ideje kako da se program osavremeni i učini sličnijim profesionalnom radiju nailaze na otpor.
A volontere je teško na bilo šta naterati jer su – volonteri i mogu da odu kad hoće. Međutim, upravo taj volonterski duh je najveća draž radija lokalnih zajednica. Njihove emisije često zvuče tehnički nedoterano i baš se čuje da ih prave amateri. Ali ti amateri pokrivaju teme koje su im važne, u koje se razumeju i koje profesionalni, pre svega komercijalni radio ignoriše.
Ono gde se radio lokalnih zajednica najviše muči jeste informativni program. To je nešto što stanice uglavnom žele da proizvode ali često nisu u stanju – zato što nemaju dovoljno novca i obučenih ljudi koji će znati da prikupljaju informacije i pišu vesti.
Programima ovih radio-stanica dominira muzika, po izboru autora emisije koji je uglavnom neopterećen modernim zahtevima profesionalnog radija. Zato su radio-stanice lokalnih zajednica često izvor odlične muzike, kakve na komercijalnom radiju više nema
Oni koji prave kakav-takav informativni program dovijaju se na razne načine; uglavnom se oslanjaju na saopštenja za štampu lokalnih institucija ili prepakuju vesti iz lokalnih novina. Nacionalne biltene vesti obično preuzimaju od agencija koje ih prave za potrebe komercijalnog radija, pa ih ovim malim radio-stanicama ustupaju bez nadoknade.
Nedostatak onih „pravih” vesti o lokalnoj politici, zdravstvu, kriminalu i slično, stanice kompenzuju najavama lokalnih događaja i opširnim razgovorima sa pripadnicima volonterskog sektora i apelima za donacije.
Urednici se takođe ustručavaju da rade telefonska uključenja slušalaca u program uživo, svesni da njihovi voditelji nisu obučeni i dovoljno iskusni da se snađu u problematičnim situacijama kada imaju sagovornike koji koriste neprimeren rečnik ili govor mržnje.
Taj problem ilustruje jednu pomalo apsurdnu situaciju u kojoj se nalazi radio lokalnih zajednica – taj sektor je, kao i sav radio u Velikoj Britaniji, pod kontrolom ovdašnjeg regulatornog tela za elektronske medije koje prati programe i sankcioniše kršenje kodeksa. Istovremeno, volonteri koji rade na radiju lokalnih zajednica ne dobijaju nikakvu obuku o medijskim zakonima i propisima kakvu njihove kolege na profesionalnom radiju moraju da prođu.
Radio lokalnih zajednica ne može po popularnosti da parira BBC-ju ili velikim komercijalnim rivalima, ali to i nije njegov cilj. On služi da lokalnim zajednicama omogući da se aktiviraju na temama i projektima koji su im važni, da ljudima pruži osećaj da mogu nešto da urade sami za sebe, da pomognu jedni drugima. I zato je dragocen i koristan kao model.
* Autor je novinar i profesor novinarstva na Univerzitetu Napier u Edinburgu
IZVOR: Cenzolovka