PRETPOSTAVKA NEVINOSTI BEZ ZAŠTITE

Suočena sa jezivim zločinom koji je, izgleda, jedan čovek počinio nad najmanje šest žena, novinarska se branša pomalo pogubila oko najčešće kršene tačke Kodeksa novinara Srbije – pretpostavke nevinosti.

Neki su se odjednom prvi put u životu setili da imaju tu obavezu, iako im mnogo puta ranije, za mnogo manje ozbiljne optužbe ova tačka kodeksa nije bila smetnja. No, oni su manji deo medijskih radnika. Izgleda da je veći deo iskreno zbunjen i ne zna kako da pomiri podršku koju oseća prema Mileni Radulović i Ivi Ilinčić, glumicama koje su javno progovorile o seksualnom zlostavljanju koje su, kažu, godinama trpele u školi čuvenog nastavnika glume Miroslava Mike Aleksića.

Od pomoći bi mogao da bude jedan neveliki dokument – Smernice za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama (https://www.rs.undp.org/content/serbia/sr/home/library/smernice-za-medijsko-izvetavanje-o-nasilju-prema-enama.html) koje je krajem 2019. Objavila Grupa “Novinarke protiv nasilja prema ženama”.

Za početak: verujte svakoj ženi koja vam priđe i kaže da je doživela neki oblik nasilja. Obavezni smo da im verujemo jer ogromna većina nikada ne progovori i njihovi nasilnici ostaju nekažnjeni. Verovanjem ženama spasavamo živote. Druga, još važnija stvar jeste da ni ne pokušavamo, kao novinarke i novinari, da se bavimo ovom temom ako ne razumemo do kraja fenomen nasilja prema ženama i sve moguće načine na koje žrtva reaguje. Žrtva je najčešće u stanju ozbiljne i teške traume. To, a ne njena želja da lažno nekoga optuži, mnogo je češći razlog zašto rešava da progovori, pa odustane, zašto menja iskaz, pa je nedosledna. Njen se mozak igra sa njenim sećanjima, trudi se da ih obradi i spakuje u nekakav poredak, u kom će ona moći da ostane na nogama.

Drugo, iz same pretpostavke nevinosti proizilazi (možda pravno ne, ali ljudski sigurno da) da treba da verujemo žrtvi. Ako joj kao novinari u startu ne verujemo, nismo li mišlju da laže pošli od pretpostavke da je kriva, makar za laž? Nismo li time već prekrišili pretpostavku njene nevinosti?

Mnogi eksperti za medijsku etiku kažu da gotovo svaku tačku kodeksa možemo i treba da prekrišimo ako preteže javni interes. Etičke dileme nisu lake i nekada ne postoje konačni odgovori da li je nešto ispravno ili pogrešno. Zato i imamo Komisiju za žalbe Saveta za štampu čije su rasprave burne, a pogledi na određenu stvar različiti. Ali, u slučajevima seksualnog nasilja čak i nema potrebe da se pozivamo na ovo. Sasvim je moguće i lako izvodljivo verovati žrtvi i dati joj platformu sa koje će se njen glas čuti, a istovremeno poštovati pretpostavku nevinosti.

Lako je: one kažu da im je taj i taj uradio to i to. Dalje, on nije ni “monstrum” ni “nakaza” ni “manijak” nego osumnjičeni ili okrivljeni. Jasno je da time nećemo zadovoljiti porive vazda krvožedne publike, ali to nam i jeste cilj: da budemo oni koji drže institucije odgovornima, umesto da podstičemo “besne seljane sa vilama” da linčuju osumnjičene za nasilje. Da ohrabrimo žene da progovore, umesto da izmišljamo šta su rekle u Tužilaštvu. Jer iznošenje neistina prva je stvar koji nam kodeks zabranjuje i jedna je od malobrojnih tačaka čije kršenje nikada nije i ne može da bude u interesu javnosti.

Jovana Gligorijević, pomoćnica glavnog urednika nedeljnika “Vreme”

Najnovije