Smrt Đorđa Balaševića me je zatekla potpuno nespremnu. Jednostavno, mislila sam da taj dan nikada neće osvanuti, da za takve vreme uvek teče unazad i da možda, eto jedino Đole ne može dovoljno da ostari za večni rastanak. Lakše mi je da poverujem da je tamo nekad bilo Panonskom more, nego da sad ubedim sebe da više nema ni panonskog mornara. Sa njim je otplovio i deo mene…
Odrasla sam ludih devedesetih, dok su komandovali brkati majori i kad smo zaista bili krivi mi koji smo ćutali. Taj bunt slobodnih ljudi iz srednje klase, prepoznala sam u svojoj porodici, koja je sve Đoletove pesme horski pevala i recitovala kao poeziju naših stradanja i nadanja. Živeti slobodno, to je bio refren našeg beogradskog salaša u čijem se dvorištu vrteo ringišpil pun nade da ćemo iz tog bezdana kad tad naći izlaz. Eto, naše bagrenje nisu uspeli da slome ni ludaci, ni probisveti, ni narodnjaci… Ah, da, kad sam već kod narodnjaka: u našoj kući bili su zabranjeni. Moj otac Milutin, prva klupa do vrata, bio je Boža pub za sve turbofolkere i novokomponovane manekene šunda. I danas, u osmoj deceniji, moj ćale je roker u duši, sa repom ispod proćelavelog temena, i tri minđuše: za starijeg brata, mlađu sestru i mene u sredini. Taj još nije prestao da ratuje, ne prestaje ni da pleše laloški valc u soldatskom balu, a pod komandom nenadmašnog ratnika ljubavi – našeg Đoleta Balaševića. Jer, vazda smo mi Jankovići bili kao vojska, porodično postrojeni svi: Milutin, Ljiljana, Kristijan, Kristina i ja, Izabela, u prvim redovima Sava centra, gde se decenijama ratovalo za normalnost ove zemlje i ovog naroda. Na svakom prelazu iz godine u godinu, mi smo zajedno pevušili legendarne pesme, pa se kasno u noć vraćali utabanim stopama, sa mnogo više od 206 koraka do našeg sokaka…
Mi smo svaki januar baš voleli, baš toliko da mrzimo ovaj februar!
I sad posmatram kako se pakuje šatra i stvarno odlazi cirkus iz našeg malog grada. I to više nije samo pesma, nego posmrtni marš velikanu mog detinjstva i majčinskog, zrelog doba. Neki novi klinci sad rastu u mom dvorištu i ja ih svakog jutra, kad je rani mraz, ljubim u onaj razdeljak kad ujutru odlaze u školu. I sigurna sam da neko to od gore vidi se…
Čuj, neko…
Sam Bog..
Đorđe Balašević!
P.S. U Đoletovu čast, otvaram ove stranice spomenara u kojem se samo njegovi stihovi rimuju sa mojim uspomenama:
Dok sam bila klinka:
Hej, haj, baš nas briga vozamo se na taljiga
zorom ili mrakom, šorom il’ sokakom
noću kad selo drema, kad nigde nikog nema
mi jurimo kroz noć
Za sve moje, kojih više nema:
U svakom snegu
vidim iste tragove
tragove malih stopa
broj trideset i ko zna
kako polako odlaze
Kada sam verovala da ću promeniti svet
Lud sam za tobom
ali ovo jeste vreme ludih
i ja ću za nas osedlati strah
a ti me ljubi do zla
dok ne izgubim dah
Kada sam sa roditeljima, bratom I sestrom bila na svim protestima protiv Miloševića
Onda su došle devedesete
tužne i nesretne, fobične
u udžbenike i u čitanke
usle su bitange obične
Kasno je da se paniči
dali smo šansu
da se ludilo ozvaniči
a sad smo prosto zgranuti
Dok sam čekala kosmičku pravdu:
Dno dna, al’ sve je to već vidjeno
dno dna, svi trpimo postidjeno
dno dna, no, i spore sveće dogore
i film se prekida
Kada mislim o mom ćaletu:
Moj stari veruje, mozda preteruje
kad kaže da sam bolji od svih
drago mi je zbog mog starog
sto sam od trnja
stig’o do zvezda za tili čas
Kako sam zamišljala rat:
U inat ću i ovo pismo poslati
znam, ime i adresa nisu poznati
dok tikvan poštar ne skonta
ko to čeka sa fronta, kakvu dobru vest
Kada sam završavala svoj ljubavi
Mogla si mi baš
i reci neke reci nagle
Oči su mi, znaš
pune one iste magle
Kada sam birala muža
Kad s’ tobom ostare
nije bas sve na kantaru
čitavo čudo kupi lova
ali snova nema piratiranih
Kada sam menjala:
Laku noć dame i gospodo
eto i ova predstava je završena
nadam se da ste uživali u njoj
bilo je zadovoljstvo glupirati se
za vas sve ove godine
Kada sam pokušavala da razumem loše ljude
Svašta se rodi u mutnoj vodi
lukava mrena i glupavi smudj
karas i bandar, lopov i žandar
i ribe sto žive na racun tudj
Dok verujem da će sve doći na svoje
Verujem, cenjeni sude
da dobro poznajes ljude
vi barem imate posla
jer ćud je ćud, a sud je sud…
Izabela Branković, izvršni direktor Asocijacije medija