U autorskom pravu, “originalno” je ono delo koje potiče od svog tvorca. Drugim rečima, ako je autor svojim stvaralačkim radom stvorio delo, odnosno, ako delo nije proizvod pukog kopiranja nekog drugog dela, smatra se da je originalno. Pored toga, u tako definisanu originalnost, koja očigledno nema veze sa originalnošću onakvom kako je shvataju umetnost, filozofija ili nauka, potrebno je da bude utkan i makar minimalan stepen kreativnosti.
Kreativnost se svodi na pravljenje stvaralačkih izbora čiji je krajnji rezultat određeno delo. Ali, tu se mora imati u vidu još nešto: koliki stepen kreativne slobode zaista imamo kada stvaramo neko delo? To nije uvek isto. Stvaralački rad, kada je reč o poeziji, prozi, muzici ili slikarstvu najčešće daje ogroman prostor da se kreativno misli. Mogućnosti da osmislimo neko prozno delo praktično su neograničene. Ali, ako je potrebno napraviti kartografsko delo primera radi, gde stvaralački rad podleže strogo utvrđenim pravilima kojih kartograf mora da se pridržava dok izrađuje neku kartu, prostor za pravljenje “kreativnih izbora” značajno je sužen. U ovom potonjem slučaju, u punom smislu dolazi do izražaja objektivno shvatanje originalnosti u autorskom pravu, gde je za pojam originalnog dela dovoljno da se zna da ga je stvorio autor, odnosno, da delo nije nastalo kao puka kopija nekog drugog dela. U nekim drugim slučajevima, (pomenuli smo književnost), autor nije vezan skoro nikakvim dogmama i pravilima koje mora da sledi. Šta je praktična posledica te činjenice? U prvom slučaju za pojam originalnog dela ne traži se gotovo nikakva kreativnost, ne traži se da autor pravi izbore između više “opcija” koje mu stoje na raspolaganju. Dovoljno je da je kartografsko delo proizvod njegovog rada, njegove veštine, pa da se smatra originalnim. S druge strane, što je veći prostor da se kreativno misli, to je veći stepen originalnosti potreban da bi se određeno delo smatralo za autorsko delo. Kada je reč o poeziji ili muzici, makar i mala sličnost između dela može da ukaže na postojanje plagijata. Kada je reč o fotografiji, dovoljno je da fotografija ne predstavlja puku reprodukciju, puku kopiju nekog drugog autorskog dela, pa da se smatra za originalnu fotografiju.
Ako neko ko je potpuni amater kada je reč o fotografiji, načini najtrivijalniju “turističku” fotografiju, on postaje njen autor a fotografija njegovo autorsko delo. Fotograf je napravio svoj izbor i ma kako da je taj izbor bio trivijalan sa aspekta zahteva stvaranja umetničke fotografije, ma koliko da je to delo “rutinsko”, “bezvredno” i “prolazno”, ma koliko da je déjà vu, to je i dalje, sa aspekta autorskog prava, autorsko delo. Autorsko pravo štiti originalnost, a ne umetničku vrednost dela, veštinu fotografa, uložen trud, itd. Fotografije najboljeg i najgoreg fotografa na svetu, pred zakonom su jednake. Ne može se od fotografa tražiti da stvara nešto više od rutine da bi bio zaštićen kao autor, ako se to isto ne traži i od pisca, kompozitora, režisera ili koreografa. Najzad, pitanje je i šta se podrazumeva pod rutinom kada je reč o fotografiji?
Član 2. Zakona o autorskom pravu predviđa da je autorsko delo “originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost (…..)”. Umetnička vrednost fotografije zato ne igra nikakvu ulogu kada se postavi pitanje njene zaštite autorskim pravom.
Ono što je rutina za jednog veštog profesionalnog fotografa, za pisca ovih redova su nedostižne umetničke visine.
Stav evropskog suda pravde po pitanju originalnosti fotografije
Evropske direktive koje se bave pitanjem originalnosti autorskog dela, uredile su to pitanje tek delimično. Kada je reč o fotografijama, evropska Direktiva 2006/116/EU o roku trajanja autorskog prava i srodnih prava , u recitalu 16. predviđa sledeće:
„Zaštita fotografija u zemljama članicama je predmet različitih pravnih režima. Fotografsko delo u smislu Bernske konvencije smatraće se originalnim ako predstavlja autorovu ličnu kreaciju koja reflektuje njegovu individualnost i nikakvi drugi kriterijumi kao što su njena sadržina ili upotrebna vrednost neće se uzimati u obzir. Zaštita drugih fotografija biće uređena nacionalnim pravima zemalja članica.“
Evropski sud pravde razmatrao je pitanje originalnosti fotografije u postupku Eva-Maria Painer v Standard VerlagsGmbH. U spomenutom postupku postavljeno je pitanje originalnosti fotografija koje sadrže samo ljudski portret. Postavljeno je pitanje: „da li fotografije portreta uživaju slabiju autorsko pravnu zaštitu ili ne uživaju nikakvu zaštitu u pogledu prava na njihovo prilagođavanje, zbog činjenice da je, uzimajući u obzir njihovu realističnost, stepen kreativne slobode onog koji ih stvara premali?“
Sud je, pored ostalog, rekao i sledeće:
„U skladu sa prvom rečenicom člana 6 Direktive 93/98 i Direktive 2006/116, samo ljudske kreacije mogu da budu zaštićene, a to uključuje i one kreacije za čije stvaranje je čovek upotrebio tehnička sredstva, kao što je fotografski aparat.
Dalje, fotografija mora da bude originalna kreacija. U slučaju fotografije, to znači da fotograf koristi raspoloživu stvaralačku slobodu i tako svojoj fotografiji daruje originalnost. Svi drugi kriterijumi su irelevantni, s obzirom da druga rečenica člana 6. Direktive 93/98 i Direktive 2006/116 to čini nespornim. Cilj dela i troškovi njegovog stvaranja su potpuno pravno irelevantni. U skladu sa rečenim, zahtevi za zaštitu autorskog prava na osnovu člana 6. Direktive 93/98 i Direktive 2006/116 nisu naročito visoki.“
Po našem mišljenju, ključan je stav suda da „fotograf koristi raspoloživu kreativnu slobodu“ dok stvara svoje autorsko delo, odnosno, fotografiju. Kad god takva mogućnost postoji, a postoji gotovo uvek, govorićemo o fotografiji kao autorskom delu
Koje fotografije nisu originalne?
Koncept originalnosti koji postavlja autorsko pravo, prema kome je originalno ono delo koje potiče od autora i poseduje makar minimum kreativnosti, kada se primeni na fotografiju, znači da je gotovo svaka fotografija originalna, osim one koja predstavlja kopiju nekog drugog dela, odnosno, koja je lišena ma i najmanjeg stepena kreativnosti.
Navešćemo nekoliko primera fotografija koje ne poseduju ni minumum originalnosti da bi bile zaštićene kao autorska dela:
1) Fotografija druge fotografije – Fotografija druge fotografije koja predstavlja njenu puku kopiju lišena je, po našem mišljenju, i najmanjeg stepena kreativnosti. U ovom slučaju se fotografski aparat koristi kao “kopir mašina” a krajnji proizvod takvog procesa jeste tačna, dosledna “reprodukcija” druge fotografije. To je drugim rečima, primer umnožavanja autorskog dela a pravo na umnožavanje dela je u isključivoj vlasti autora, odnosno nosioca autorskog prava. Ako svako autorsko delo nosi pečat individualnosti svog tvorca, onda se u ovom slučaju može govoriti samo o “preslikanoj”, odnosno kopiranoj individualnosti drugog lica. Takva fotografija ne bi posedovala ni minimum originalnosti, potreban za zaštitu autorskim pravom.
2) Fotografija nekog likovnog dela – Fotografija nekog likovnog dela koja predstavlja njegovu puku reprodukciju takođe je po našem mišljenju lišena i najmanjeg stepena kreativnosti. U ovom slučaju, kao i u prethodnom, treba načiniti jasnu razliku između tačne i precizne reprodukcije nekog likovnog dela putem fotografije, i onih slučajeva gde se kroz formu fotografije vrše varijacije nekog likovnog dela. U ovom potonjem slučaju, može se raditi o originalnom autorskom delu fotografije, ali svakako, treba uvek biti veoma oprezan sa izvođenjem takvog zaključka. To može da bude put da se određena autorska dela, koja se nalaze u javnom domenu, kroz formu fotografije “prisvoje” i postanu deo nečijeg isključivog autorskog prava. “Dozvoliti proizvođaču koji doda malo ili čak nimalo (originalnosti: prim. autora) određenom delu da ga zaštiti kao autorsko delo, otvorilo bi put beskrupuloznim privrednicima da uspostave kontrolu nad delima koja su u javnom domenu (…).” Sličnu odluku doneo je američki sud u sporu između korporacije Corel i Bridgeman Art Library. Corel je fotografisao umetnička dela iz galerije, napravio njihove verne kopije i onda polagao autorsko pravo na fotografijama kao svojim originalnim autorskim delima. Postavljeno je pitanje – da li fotografija koja predstavlja vernu kopiju umetničkog platna može da uživa zaštitu kao originalno autorsko delo? Odgovor suda bio je negativan. Odbijajući da prizna autorsko pravo na fotografijama umetničkih slika Corel korporaciji, sud je potvrdio i princip da se pravna sudbina autorskih dela koja su u javnom domenu ne sme dovoditi u pitanje, odnosno, da takva dela ne mogu da postanu nečije “vlasništvo”.
3) Fotografija prizora koji je drugi fotograf osmislio i uredio i koji po sebi predstavlja originalno autorsko delo – I ovaj stav ima potvrdu u sudskoj praksi Fotograf je napravio fotografiju akta devojke pod nazivom “Lepota mladosti”. Potom je preneo autorsko pravo na na toj fotografiji na tužioca. (To konkretno znači da je na tužioca preneo onoga što čini suštinu te fotografije, a to je njena originalnost). Originalnost te fotografije, koja se sastojala pre svega u originalnom rasporedu fotografisanih artefakata, prenosom autorskog prava na tužioca, značila je da tužilac, a ne više autor, može da pravi njene kopije. I to, ne samo kopije fotografije kao dvodimenzionalnog objekta, već i trodimenzionalnog prizora koji je objekt same fotografije, jer kako je rečeno, originalnost te fotografije proizlazi upravo iz trodimenzionalnog prizora koji je fotografisan. Nakon nekoliko godina, tuženi, to jest autor, rekonstruisao je isti prizor, do najsitnijih detalja, pozvao isti model u
identičnoj pozi, i napravio novu fotografiju pod nazivom “Cherry Ripe” (“Zrela trešnja”). Međutim ta fotografija, po mišljenju suda, vređala je autorsko pravo na prvoj fotografiji, što je po našem mišljenju, ispravan rezon.
4) Fotografija koja je izraz nužnosti – Postoje fotografije koje nastaju kao izraz nužnosti, fotografije koje, primera radi, službenici MUP-a prave za potrebe izrade ličnih dokumenata i koje su kao takve lišene orginalnosti. Službenik koji pravi takve fotografije, zbog strogih zahteva forme, dužan je da se pridržava unapred definisanih parametara i nema ni minimum kreativne slobode da ih menja. Pored toga, svako drugačije tumačenje – tumačenje po kojem je takva fotografija originalno autorsko delo – vodilo bi ka pravno neodrživoj situaciji po kojoj bi nadležan službenik, ili eventualno njegov poslodavac, bio “autor” odnosno “nosilac autorskog prava” pa bi svaki građanin imao obavezu da traži njihovo odobrenje, primera radi, svaki put kad želi da napravi kopiju lične karte ili pasoša. To svakako, ne može da bude rešenje koje je primereno stvarnosti.
Vladimir Marić, direktor Zavoda za intelektualnu svojinu