U aktuelnom slučaju Aleksić, baš kao i u mnogim sličnim, bilo bi dobro da se dogovorimo makar o najosnovnijim pravilima; da se prisetimo žrtava; da ne zaboravimo ljudska prava, da ne sudimo i ne izigravamo policajce. Ukoliko nam je to teško ili nemoguće, onda ništa. Imaćemo upravo ovo što nam se već danima vrti po kioscima, a što je već sada obesmislilo jednu važnu temu, osumnjičenog već stavilo na giljotinu, a žrtve postavilo na stub srama.
Slučaj Aleksić pokazao je da ništa nismo naučili.
Svi silni treninzi, preporuke, kodeksi, zakoni, ubeđivanja, rasprave… kako će se ispostaviti, bili su uzalud.
Na prvu naznaku da je učitelj glume Miroslav Miki Aleksić navodno godinama silovao i na druge načine sprovodio nasilje nad svojim učenicima – mediji, ne samo tabloidi, servirali su publici čitave feljtone u kojima se pominju vibratori, gaćice, šta, kako, i sve što već uz silovanje ide. Nemilice su se, do u detalj, objavljivale ispovesti ove ili one žrtve, spekulisalo se o raznim aspektima događaja, plasirane su fotografije namenjene diskvalifikaciji žrtava, na dnevnom nivou su u javnost puštane informacije iz istrage…
Zahvaljujući takvoj medijskoj histeriji, na društvenim mrežama paralelno je sa harangom na žrtve (Zašto su ćutale? Zašto su baš sad progovorile? Kakav im je bio cilj?) trajala i hajka na osumnjičenog (trebalo bi ga spaliti, obesiti, silovati, ne treba mu advokat ni suđenje).
Sve ono što se na medijskom nebu dešava povodom ove priče predstavlja ne samo kršenje Kodeksa novinara Srbije, Zakona o javnom informisanju i elementarnih ljudskih prava već najkonkretniju moguću ilustraciju totalne propasti profesionalnih standarda, pa i profesije kao takve.
O profesionalnom načinu izveštavanja o nasilju nad ženama postoji više vrlo jasno napisanih smernica i analiza koje bi trebalo da pročitaju svi novinari i novinarke koji se bave ovim temama. Ipak, hajde da vidimo šta su osnove – još jednom, po ko zna koji put, uz nadu da će mediji konačno progledati i pomiriti se s činjenicom da bi pre svega trebalo da budu u službi građana i građanki i njihovih prava.
Kršenje prava na pretpostavku nevinosti
Ovo pravo garantovano je svakom čoveku, kakav god zločin da je počinio, pa čak i ako ga je sam priznao (jer se računa da čovek možda nije pri sebi, da ne razume svoja prava i svoj status). Za medije to znači da ga ne smeju na bilo koji način identifikovati, otkriti bilo koji podatak koji bi mogao da uputi na njega, ali i da ga ne proglašavaju krivim dok se to ne dokaže.
Dakle, nema da se objavljuje fotografija njegove kuće, nema da se (pod punim imenima) intervjuiše njegova rodbina, nema da se navodi čime se bavio – kao nedavno u jednom našem listu, kada je objavljeno da je osumnjičeni učitelj frulice iz sela XY (kao da u selu XY ima bar 150 učitelja frulice, pa da se „Vlasi ne dosete“).
Ako je osumnjičeni javna ličnost, skrivanje identiteta praktično je nemoguće. Ipak, koliko god ta javna ličnost bila kriva ili nevina, ne sme da se dogodi da bude unapred osuđena, pa i verbalno linčovana.
Ne smeju da se dogode tekstovi u kojima se opisuje šta ga, kao navodnog silovatelja, očekuje u zatvoru.
Ne sme se određivati njegova eventualna kazna.
Koliko god da je ta javna ličnost zloupotrebljavala svoj autoritet kako bi zlostavljala devojke, koliko god sve to gadno bilo – navodni silovatelj je nevin do pravnosnažne presude. Nema o tome ni debate, ni „mišljenja“.
Objavljivanje ispovesti
Iako se urednici tabloida, ali i urednici onih medija koji se ne smatraju tabloidima, ubiše da prvi objave ispovest ove ili one zlostavljane žene, to je oblast u koju bi trebalo ulaziti kao u minsko polje: vrlo obazrivo, uz svu potrebnu tehničku podršku i samo ako je baš neophodno.
S jedne strane, ako se žena ispovedi pod punim imenom i prezimenom, ona sebe i svoju porodicu izlaže sudu javnosti, krši svoju i njihovu privatnost, a konačno narušava i sopstvenu bezbednost.
Tako je jedan tabloid detaljnu ispovest žene koju je partner danima držao zatočenu, iživljavao se nad njom i na kraju je žigosao po čelu, „platio“ time što joj je nadoknadio troškove operacije i našao joj posao. A kada je nasilnik pušten iz pritvora, objavljeno je samo da žena strepi za svoju bezbednost. Pa, šta je sad, kolege? Hoćete li vi da je branite? Ili se ona više i ne računa?
S druge strane, svaka detaljna ispovest automatski znači da će bilo koja sledeća morati da bude još detaljnija i sočnija: letvica se, naime, diže na dnevnom nivou i ono što je bilo zanimljivo danas, sutra će već biti bajato i dosadno. A to izaziva brojne probleme.
Ako se, recimo, u priču o silovanju ubaci detalj da je silovanje obavljeno pomoću vibratora, nesrećni roditelji čija deca umeju da čitaju i vide takve naslove, moraju da objašnjavaju (ili da izbegnu da objasne) ne samo šta je silovanje već i šta je vibrator. Evo, doživela sam, pa vam kažem.
Daleko je opasnije što se baš na taj način mediji očas posla pretvore u pornografske feljtone kojima se naslađuju raznorazni još neregrutovani pedofili, manijaci i ubice: tako je posle ubistva Tijane Jurić bilo više pokušaja sličnog zlodela, a tokom još uvek aktuelnog slučaja koji je inspirisao svu ovu priču, gle slučajnosti, na Adi Huji silovana je 14-godišnja devojčica. Hoće li neko da kaže kako je to slučajnost?! Teško.
Naravno, nekad je ispovest neophodna. Kada, na primer, više glumica želi da raskrinka poznatog, cenjenog i prestižnog učitelja glume. Zbog njegove moći, uticaja i „poznatosti“, tada mora. Ali, dovoljna je jedna ispovest. Ne mora dvadeset. Ne mora svakog dana, ne mora detaljno, ne mora porno-film.
Mediji bi i inače trebalo da imaju meru, što se posebno odnosi na situacije u kojima se radi o osetljivim temama, integritetu nečijeg tela, nasilju, seksu, dubokim traumama, intimi – što nije slučaj u domaćim medijima, ni sada, ni inače.
Dostojanstvo žrtve
Čak i kada je žrtva vrlo rada da ispriča sve što ima, kada je svesna posledica svoje ispovesti, mediji su ti koji bi trebalo da je brane od nje same i da zaštite njeno dostojanstvo.
Kada jednom „izađe u javnost“, žrtva tu ostaje zauvek: glumica koja je izašla u javnost ostaje zapamćena pre svega po toj priči; do tada nepoznata žena postaje i ostaje žrtva. To automatski znači da će po žrtvi moći da pljuje svako ko poželi (u komentarima, na društvenim mrežama ili uživo), da će je napadati zato što je progovorila, zato što nije progovorila ranije, zato što se vraćala nasilniku itd., a da će je (ponekad i agresivno) prisvajati svako ko se smatra pozvanim da je brani. Ona tako postaje žrtva i po drugi put, verbalno i medijski silovana i razvlačena, takoreći „javno dobro“.
Žene koje svesno pristaju na sve ovo, istinski menjaju društvo, otvaraju važne teme, ali sve to ne znači da mediji moraju da objave svaku reč njihove ispovesti, ne mareći za njihovo ljudsko i žensko dostojanstvo. Jer ta žena bi trebalo da živi s tim, da bude upamćena baš po tome. Njena deca, dece njene dece, pa i njihova deca – znaće da im je majka, baka, prabaka, tetka ili ujna silovana. Da ju je nasilnik žigosao/omalovažavao/silovao vibratorom… S tom će slikom rasti i odrastati bar dve-tri generacije njenih bližnjih.
I šta smo time postigli? Da li je bilo neophodno? Da li bi javni interes bio zaštićen i s manje „bogatom“ pričom? Naravno da bi, ali zašto da mediji i novinari uopšte misle o tome kad imaju „ekskluzivu“?
„Curenje“ podataka iz istrage
Medijima je zabranjeno da objavljuju bilo šta što bi moglo da utiče na krajnji ishod istrage – to se odnosi na forenzičke nalaze, fotografije, ispovesti, stanje žrtava, stanje osumnjičenog.
Sve to, ukoliko se plasira „suvo“, van konteksta, ili pak previše „sočno“ i obogaćeno različitim maštovitim ukrasima, lako može da promeni ton čitavog slučaja: da osumnjičenog okrivi preko razumne mere ili da (što upravo gledamo u aktuelnom skandalu) relativizuje krivično delo, kompromituje žrtve i učini ih praktično krivim za ono što su doživele.
Objavljivanjem podataka iz istrage, mediji postaju podložni prevari – na njih možda žele da utiču advokati ili, iz nekog svog interesa, čak i istražni organi; neko možda želi da preko njih promeni kontekst priče, da namerno kompromituje dokaze.
Tužilaštvo je na taj način pod pritiskom. Sud je pod pritiskom. Javnost je pod pritiskom. I upravo tako poništava se svaka buduća javna diskusija, devalvira značaj ovog ili onog slučaja i potpuno poništava činjenica da je jedan nasilnik možda otkriven i raskrinkan.
Mediji nisu istražni organi. Mediji ne bi trebalo da „pomažu policiji“ (kako mnogi novinari tabloida misle). Novinari nisu „policajci sa širim ovlašćenjima“. U slučaju silovanja ili nasilja, oni nisu ni forenzičari, ni sudski beležnici, ni istražitelji – oni su tu da izveštavaju, vodeći računa o javnom interesu, ali i interesu žrtve, i poštovanju standarda i zakona. Samo to. Ništa više i ništa manje od toga.
Ne govori, ćuti
Tokom trajanje istrage, pa i sudskog procesa koji se tiče silovanja, mediji ne bi trebalo da objavljuju ni izjave žrtava, ali ni izjave njihovih porodica ili porodice osumnjičenog, prijatelja, eventualnih svedoka, bilo koga osim (možda) advokata – i to samo u kontekstu toka procesa, ne i prepričavanja onoga što se dešava iza zatvorenih vrata.
Vreme istrage je vreme istrage i ne bismo ga smeli remetiti disonantnim tonovima koji, baš kao i podaci iz istrage, „mute“ kompletnu sliku i daju joj pogrešan ton.
Nažalost, umesto da vode računa o tome, ovdašnji mediji ne samo da objavljuju izjave kompletnog okruženja ljudi umešanih u slučaj već za takvim izjavama i jure – kako bi publici, sad već „žednoj krvi“ – ponudili najsvežiji komad mesa, nešto što niko drugi nema, nešto novo, zanimljivo.
******
U aktuelnom slučaju Aleksić, baš kao i u mnogim sličnim, ima još pravila kojima bi mediji trebalo ozbiljnije da se posvete, da ih prouče, da možda nađu i neki svoj „put“ koji će ipak biti u skladu sa standardima. Bilo bi, međutim, dobro da se dogovorimo makar o najosnovnijim pravilima; da se prisetimo žrtava; da ne zaboravimo ljudska prava, da ne sudimo i ne izigravamo policajce.
Ukoliko nam je to teško ili nemoguće, onda ništa. Imaćemo upravo ovo što nam se već danima vrti po kioscima, a što je već sada obesmislilo jednu važnu temu, osumnjičenog već stavilo na giljotinu, a žrtve postavilo na stub srama.
Bruka, bre!
IZVOR: Cenzolovka