Tokom ove godine u Evropi je zabeleženo više od 200 raznih napada na novinare, a novinarke su najviše na udaru, izjavila je Maja Sever, predsednica Evropske federacije novinara (EFJ), drugog dana međunarodne konferencije Medijske organizacije jugoistočne Evrope (SEEMO).
Kako je dodala, poslednje istraživanje Rojters instituta je pokazalo manjak novinarskog poverenja u državne institucije i informacije koje pružaju.
– Oligarsi kontrolišu većinu medija i ovo istraživanje je pokazalo da je taj problem naizraženiji u zemljama centralne i istočne Evrope. Pretnje, napadi ubistva novinara su česti i nema evropske zemlje u kojoj novinari nisu napadnuti, rekla je Sever.
Prema njenim rečima, u EFJ su u proteklih nekoliko godina primetili da vlade kontinuirano napadaju novinare i medije koji odolevaju političkom pritisku, ali i da oglašivači odustaju od saradnje sa kritičkim medijima.
– Rat u Ukrajini i pandemija su pokazale probleme čak i u najvećim liberalnim demokratijama u svetu. Zato je potrebno da radimo zajedno, pokažemo solidarnost i izborimo se za bolji položaj novinara i medija, posebno zato što nema načina da se odustane, naglasila je Sever.
Ipak, glavna rasprava se vodila o tome što novinarima u ukrajinsko-ruskom sukobu nije dozvoljen pristup prvoj liniji fronta i što vlade zemalja koriste propagandu kao oružje u ovom sukobu.
Kristina Havriliuk, glavna urednica nezavisnog ukrajinskog portala UA:PBC iz Kijeva, istakla je da ukrajinski novinari nemaju pristup okupiranim teritorijama od 2014. a danas ni prvoj liniji fronta da bi se lično uverili u to šta se tamo zaista dešava.
– Mediji nemaju pristup prvoj liniji fronta tako da trenutno imamo veliku raspravu o tome u okviru medijske zajednice i pokušavamo da nađemo način da dođemo do ratne zone. Ne umem da objasnim zašto je otežan pristup novinarima i to nije na nama nego na vlastima. Ali na prvu liniju fronta mogu novinari CNN-a i BBC-ja, ali ne i ukrajinski novinari. Nemamo pristup okupiranim teritorijama od 2014, niti imamo ikakve mogućnosti da to uradimo, rekla je Havriluk.
Kako je dodala, bili su u Buči, gde se desio masakr ukrajinskih civila, čak i sa fotoreporterom i bilo je jako teško i komplikovano.
– U Buči je na početku bilo na stotine novinara a koga ima tamo sad – nikog. zaključila je Havriluk.
Novinar rimske ANSE Lorenco Atianeze, koji je bio u Buči, pokazao je delove svojih TV izveštaja iz tog grada u kojima nema leševa po ulicama.
– Kada smo došli u Buču nije bilo leševa po ulicama. Imamo novi aspekt rata u Ukrajini da novinari nisu na terenu i uključeni u to šta se dešava na terenu. Ako nisi na terenu onda moraš da veruješ propagandi i upravo zbog te državne propagande novinari moraju da odu na lice mesta i vide šta se dešava na prvoj liniji fronta. Ako nisi na terenu onda ne možeš da opišeš šta se dešava, naveo je Atianeze.
Prema njegovim rečima, bili su u mestu Lukašivka, gde su ljudi maltretirani i razgovarali su sa njima.
– Pokazali su nam rane i povrede. Meštanin je bio je prebijen i izboden od ruskih vojnika kojima nije znao da kaže gde su Ukrajinci. U Borodjanki smo pratili vojnike do groblja gde smo videli leševe sa kesom na glavi i rukama vezanim na leđima, što znači da su mučeni. Propaganda je prvo oružje u svakom ratu i istina nikad nije samo jedna – istakao je Atianeze.
Kristina Atovska, novinarka skopskog portala Free Press, kaže da je bila u Buči i da je videla leševe po ulicama posle odlaska Rusa.
– Prve informacije o ovom slučaju su objavljene od ukrajinskog vojnog informacionog servisa. Bilo je spekulacija na društvenim mrežama da su leševi pomerani, ali to je najveća laž ovog rata, jer sam videla leševe na ulicama svojim očima. Treba videti na licu mesta šta se dešava umesto da verujemo na reč jer je propaganda velika, navela je Atovska. Dodaje da bi rešenje bilo i da se pošalju novinari na svaku od zaraćenih strana, ali da ruska strana ne želi da da akreditacije novinarima zemalja za koje smatra da su neprijateljske.
Čerkez: Propaganda kao i u ratu u BiH
Aida Čerkez, bivša dopisnica AP-a iz Sarajeva, navela je da masakr u Buči nisu otkrili novinari, kao što je to bilo sa koncentracionim logorima u ratu u BiH 1992, nego su ga prijavili građani preko društvenih mreža. “Ovo što čujem se ne razlikuje od bosanskog rata. Vlada je svakodnevno govorila koliko je ljudi ubijeno a ja sam išla na groblje da prebrojim stvaran broj. Danas ljudi više ne veruju medijima i novinarima, jer dok mi proverimo vest, preko društvenih medija se već proširila neproverena vest.
IZVOR: Danas