Nema mnogo pomaka u povećanju udela programa prilagođenog osobama sa invaliditetom na javnim servisima, komercijalni emiteri se uglavnom pridržavaju preporuka o dostupnosti programa tokom predizbornih kampanja. Sledeće godine novi izveštaj o dostupnosti programskih sadržaja osobama sa invaliditetom, kažu u REM-u
„Po onome što se konkretno vidi iz godišnjih izveštaja, nema mnogo pomaka u udelu programa prilagođenog osobama sa invaliditetom u ukupnom programu“, kaže Sanja Remić, projektni analitičar REM-a.
Regulator je do sada objavio dva izveštaja o ovoj temi – 2013. i 2019. godine koji su pokazali da je udeo programa namenjenih osobama sa invaliditetom na javnim servisima, kako kažu u REM-u, „na nivou statističke greške“. Izveštaj iz 2019. godine pokazuje da je na Prvom programu RTS-a udeo ovih programa bio 2,93 odsto, na Drugom 0.49 odsto, a na Prvom programu RTV-a 1,53 odsto.
Situacija je lošija na komercijalnim televizijama sa nacionalnom frekvencijom za koje se u izveštaju iz 2019. godine navodi da nemaju sadržaje prilagođene osobama sa invaliditetom.
Po rečima Sanje Remić, zakon ne predviđa obavezu da pružaoci komercijalnih medijskih usluga imaju obavezu da emituju tu vrstu programa.
Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom je 2019. godine preporučila da se izmenama Zakona o elektronskim medijima proširi nadležnost Regulatornog tela za elektronske medije kako bi se i komercijalni pružaoci medijskih usluga obavezali da svoje sadržaje i programe učine pristupačnim osobama sa invaliditetom.
Međutim, i u novom zakonu ostala je odredba da “pružalac medijske usluge dužan da, u skladu sa svojim finansijskim i tehničkim mogućnostima, svoj program i sadržaj učini dostupnim osobama oštećenog sluha, odnosno vida”.
„Imali smo situaciju da je 2013. i 2014. godine tadašnja televizija Prva odnosno Fox imala neke sadržaje koji su bili pristupačni osobama sa invaliditetom, mimo centralne informativne, to su bili neki rijaliti programi, a 2018. više ni toga nije bilo“, kaže Remić.
Stevica Smederevac, načelnik Službe REM-a za nadzor i analizu kaže da kada su pravilnici i zakon postavljeni tako da se može i ne mora, onda je ostavljena mogućnost da se emiteri opravdaju time da nemaju tehničke, kadrovske, finansijske mogućnosti.
Na konstataciju da emiteri koji su na konkursu dobili dozvole za nacionalnu pokrivenost moraju da ispune i tehničke standarde da bi mogli da dobiju frekvenciju, te da tehničke mogućnosti ne mogu da navode kao izgovor, Smederevac kaže da ta okolnost nigde nije jasno podcrtana, ni u pravilnicima u vezi sa konkursom, ni u dokumentaciji.
„To se i dalje smatra okolnošću koja bi hipotetički, ako pružalac medijske usluge proizvodi takav program, mogla da mu ide u korist u smislu smanjenja mesečne naknade. Ali nigde nije navedeno bazično kao uslov. Odnosno, navedeno je kao prednost u odnosu na druge. I nije nigde podcrtano u imperativnom smislu – da neko ko nema to ili kaže da neće imati, bude samim tim diskvalifikovan, ili da na toj rang listi debelo padne“, navodi Smederevac.
Izbori su česti, preokupiraju resurse REM-a
Sanja Remić kaže da je poslednjih godina održano nekoliko izbora, a da su se komercijalni emiteri uglavnom pridržavali preporuka da kampanja bude dostupna osobama sa invaliditetom, odnosno da postoji titl ili prevod na srpski znakovni jezik.
Dodaje da su, kao što je i preporučeno, emiteri imali jednu centralnu informativnu emisiju u kojoj su izborni blokovi bili prevođeni na znakovni jezik.
Međutim, primedba organizacija gluvih i nagluvih osoba koja je upućivana REM-u je da nije poenta da im takvi programi budu dostupni 30-ak dana u toku kampanje, već cele godine.
I Stevica Smederevac, u svoje ime, tvrdi da je nemoguće u danu u kome oni beleže puno segmenata izbornog programa, da na osnovu jedne emisije gluve i nagluve osobe steknu uvid u ponudu političkih opcija koje će biti zastupljene na izborima.
„Sada smo prošli jedan izborni period, veoma osetljiv u smislu stvaranja mogućnosti da osobe sa invaliditetom na tim kanalima dođu do informacija koje će im koristiti za opredeljivanje za neku od političkih opcija koje učestvuju u izbornoj trci“, navodi Smederevac.
On kao problem ističe i da se izbori poslednjih godina održavaju često i preokupiraju resurse REM-a, tako da malo vremena i resursa ostaje za druge segmente.
„Iz tog razloga mnoge stvari radimo tek nakon što završimo praćenje izbora. Oni jesu politički i društveni prioritet, ali dešavaju se bukvalno na godinu i po dana. Nama svaki izborni ciklus podrazumeva pripremne radnje od par meseci, pa praćenje izbora, pa još par meseci do zatvaranja čitavog izbornog procesa u smislu postupanja po prijavama, izradu izveštaja“, kaže Smederevac.
Možda su sankcije rešenje
Pre šest godina Savet REM-a doneo je nacrt Pravilnika o dostupnosti programskih sadržaja osobama sa invaliditetom. Pravilnikom između ostalog predviđeno je progresivno povećavanje ove veste programa po godinama.
Za javne servise predviđeno je da u prvoj i drugoj godini, po donošenju Pravilnika, dnevno bude emitovano najmanje 15 odsto sadržaja dostupnih ovoj grupaciji. U trećoj i četvrtoj godini obim ove vrste programa trebalo bi da se duplira, a u petoj i šestoj godini bar polovina ukupno emitovanog programa trebalo bi da bude dostupna osobama sa invaliditetom.
Komercijalni emiteri startovali bi sa 10 odsto ovog programa u prvoj i drugoj godini, potom bi u naredne dve taj procenat trebalo da se duplira, a u petoj i šestoj godini po donošenju Pravilnika morali bi da imaju najmanje 30 odsto ovakvog sadržaja.
Nacrt Pravilnika poslat je nadležnom ministarstvu, ali odgovora nije bilo.
Smederevac kaže da regulatorno telo je u obavezi da svaki podzakonski akt, u koji spada i Pravlnik donese po proceduri zakonskog akta, a to podrazumeva i saglasnost nadležnog ministarstva.
„Ako tu stane, onda smo mi prosto nemoćni i nemamo alat da bilo šta preduzmemo“, kaže on.
Po njegovom mišljenju ovaj Pravilnik je veoma radikalno predvideo projekciju povećanja ove vrste programa.
„Sve i da se donese ovakav pravilnik, nisam siguran kako bi se primenio. Verovatno sa nekim amortizerom. Ako neko danas ne može da proizvede više od jednog ili dva procenta, teško da bi zbog jedne zakonske norme već sutra bio u prilici da proizvede 10 ili 15 odsto“, kaže Smederevac.
On smatra da kada posežemo za rigidnim propisima i sankcijama uvodimo red, onda društvena svest o potrebama osoba sa inaliditetom mora da je niska.
„Mada kada je totalni nered onda su i sankcije negde u prvom koraku nešto što može ljude da usmeri u pravom pravcu“, smatra Smederevac.
Ipak, on smatra da je prilagođavanje programa osobama sa invaliditetom dugotrajan proces u kome treba da se priča o problemima te grupe ljudi, a „društvo habituira na potrebu da se odnose prema takvim osobama kao ravnopravnim članovima“.
Pružaoci medijskih usluga, po novom Zakonu o elektronskim medijima, dužni su najkasnije do 1. septembra da izveste REM da li i u kom obimu emituju program dostupan osobama oštećenog sluha, vida i da li su dostupni prevodi na srpski znakovni jezik, otvoreni i zatvoreni titlovi i zvučni opisi.
Do kraja godine i REM bi trebalo da objavi izveštaj o dostupnosti programskih sadržaja osobama sa invaliditetom.
Stevica Smederavac kaže da ćemo tada moći da govorimo da li je u proteklih pet godina, od prethodnog izveštaja, došlo do poboljšanja.
Možemo da pratimo strane filmove, a domaće serije ne
U izveštaju iz 2019. godine navodi se da program prilagođen audio deskripciji sa slepe nije emitovan. Sanja Remić kaže da su nekada na Drugom program RTS-a jednom mesečno emitovani filmovi sa audio deskripcijom, ali toga više nema ni na javnom servisu. Takođe, tek unazad nekoliko godina RTS je krenuo da prevodi titlom domaće serije, da bi mogle da ih prate i gluve i nagluve osobe.
„To je bila jedna od apsurdnih situacija i iz udruženja gluvih su to isticali – mogu da prate strane filmove, a naše domaće serije nisu bili u mogućnosti da prate“, kaže Remić.
IZVOR: UNS
Foto: Freepik