Medijska slika se konstantno menja, a pod uticajem digitalnih tehnologija i tehničko-tehnološkog razvoja, menjaju se njihove mogućnosti vezane za proizvodnju i distribuciju sadržaja. Promene medija prate promene publike koja ih konzumira, njene percepcije, ponašanja, očekivanja, navika i potreba. Štampani mediji, radio i televizija uz mogućnosti koje nude nove tehnologije, postali su dostupni na različitim platformama, ekranima i servisima, od računara i tableta do mobilnih telefona, pa danas govorimo o multimedijalnom i multiplatformskom medijskom okruženju.
Svaki trenutak naših života pokriven je Internet signalom koji do nas donosi informacije i vesti, ali i sadržaje koji za cilj imaju da nas edukuju, zabave, mobilišu na akciju ili nas ubede u nešto. Zbog toga je medijska komunikacija danas mnogo izazovnija nego što je to bio slučaj u eri pre interneta. S jedne strane, dostupniji su nam različiti, otvoreni kanali kojima možemo da se obratimo nepreglednoj publici širom sveta, dok je istovremeno komunikacija mnogo kompleksnija, teža za kontrolu, podložnija negativnim fenomenima poput govora mržnje i dezinformisanja, što ostavlja velike posledice na kvalitet informisanosti građana, ali i na različite društveno-političke procese u zajednicama širom sveta.
Medije danas, pored ogromnog broja kanala, platformi i sadržaja koji su nam na raspolaganju, karakterišu i novi trendovi vezani za ponašanje i odnos publike prema medijskim sadržajima. Publika želi da do nje dolaze filtrirani sadržaji oblikovani u skladu sa nihovim željama i potrebama, a da poruke stižu uvek u pravo vreme i putem pravog kanala. Ipak, sve češće govorimo o informacionoj krizi, kao posledici opadanja poverenja u sadržaje koji do nas dolaze. Tako savremenu publiku, prema istraživanjima, karakterišu osećanje zbunjenosti (konfuzije), nesigurnost, nemogućnost donošenja zaključka kome može da veruje i koji sadržaj je istinit. Potom, javlja se potpuni gubitak poverenja, čak i u kredibilne i proverene izvore, kreiranje paralelnih stvarnosti i slabljenje samih osnova društva, neodgovornost, izostanak poštovanja etičkih kodeksa, nedostatak transparentnosti u radu medija, apatija, kao posledica slabljenja poverenja u institucije društva, među kojima su i mediji, i gubitak poverenja u demokratske osnove društva (Tackling the Information Crisis – The report of the LSE Commission on truth and technology, LSE[1]).
U medijskom okruženju danas, izazovi su jednako veliki i za proizvođače i konzumente medijskih sadržaja, a granica između ove dve kategorije se uveliko gubi, skoro da i ne postoji. Ekran je dominantna medijska platforma danas, a vreme koje provodimo sa njim, naročito kod dece i mladih, sve je duže i duže. Do nas neprekidno dolaze informacije, zabavni sadržaji, odgovori na naše potrebe i zadovoljenje želja i sve to na jedan interaktivan, dvosmeran i višesmeran način što nam daje priliku da i sami kreiramo medijski prostor u kom učestvujemo.
Funkcija medija
Mediji služe da povežu publiku i svet oko nje i u svojoj osnovi se bave komunikacijom. Razvoj i napredak koji je omogućila digitalizacija doprineo je da do nas stižu uglavnom multimedijalni sadržaji koji kombinuju sve tradicionalne medijske forme i izražajna sredstva (tekst, zvuk, slika i video), koji su u eri tradicionalnih medija bili rezervisani za pojedinačne medije (novine, radio, televiziju). Ipak, uz sva tehnološka dostignuća, napredak i veću dostupnost medija, kao i mnogo veći izbor sadržaja – uloga medija, njihova funkcija i glavni zadatak prema publici, ne bi trebalo da se menjaju. Mediji su, kada svoj posao obavljaju odgovorno i objektivno, posrednik između stvarnosti (događaja u društvu, kulture, politike, ekonomije) i publike. Mediji treba da pomognu da bolje razumemo svet koji nas okružuje i da olakšaju da u tom svetu učestvujemo, odgovorno donosimo odluke vezane za različite procese u društvu.
Svaki medijski sadržaj može imati različite uloge za publiku, da zadovoljava različite potrebe i postiže drugačije ciljeve. Često nismo ni svesni koliko je kompleksna uloga medija u našim životima i koliko dubok njihov uticaj uticaj može biti – utiču na način kako percipiramo fenomene, na način na koji razmišljamo, komuniciramo sa drugim ljudima, na način na koji se odnosimo prema drugim grupama u društvu, na donošenje političkih odluka, odluka prilikom kupovine, odabira posla.
Zašto je medijska pismenost važna deci i mladima?
U našoj zemlji deca i mladi (starosti od pet do 19 godina) čine oko 15 odsto ukupne populacije. Realnost je takva da tradicionalni mediji u svojim programima ne nude sadržaje namenjene ovoj generaciji, oblikovane na način koji će sa njom moći da komunicira uspešno i ubedljivo. Izveštaj “Mladi u medijskom ogledalu 2019” (Krovna organizacija mladih Srbije) navodi da su “Prethodna istraživanja ukazala su na to da mejnstrim mediji o mladima veoma često izveštavaju kao o krajnje dekadentnoj populaciji: nasilnoj, nepristojnoj, dekoncentrisanoj, nezainteresovanoj za kulturne sadržaje, vulgarnoj i nadasve površnoj.” Ovo ukazuje na bazično nerazumevanje potreba, senzibiliteta i očekivanja mlade publike, kada su tradicionalni mediji u pitanju.
Kako u tradicionalnim medijima ne pronalaze sadržaj koji može da im privuče pažnju i odgovori na postojeća interesovanja i potrebe, mladi svoje medijske navike oblikuju na digitalnim platformama i kanalima – posredstvom ekrana. Na ekranima mobilnih telefona, mlada publika tokom celog dana može da bude u kontaktu sa medijskim sadržajima, od video klipova preko teksta ili muzike koju voli da sluša. Medijski sadržaj je danas svuda i, praktično, na svakom dostupnom uređaju.
Svesni smo svi koliko mediji utiču na identifikovanje i prepoznavanje prihvatljivog i neprihvatljivog ponašanja u društvu u kom živimo, razumevanje kulture okruženja, uspostavljanje vrednosnog sistema u odnosu na određene kriterijume – obrazovanje, ekonomski status, ideološke pozicije, veoma utiču na percepciju sebe i drugih u odnosu na različite vrednosti.
Medijska pismenost veoma je važna tema i učenje medijskoj pismenost od enormne je važnosti za decu i mlade jer, iz perspektive uticaja medija na stavove i vrednosti dece i omladine, važno je imati u vidu da mediji najčešće uspeh svoje komunikacije zasnivaju na jačanju i oslanjanju na stereotipe i predrasude prisutne u nekom društvu, kulturi, zajednici ili grupi. Još jedna zamka je to što je kvalitet medijskog sadržaja često potčinjen tržišnim zahtevima i potrebi da se tim sadržajem ostvari što veći profit, a deca nemaju kritičko promišljanje i teško im da, bez dodatne edukacije, sami kreiraju uvide i donesu zaključke. Čak ni svi odrasli nemaju percepciju o tome da mediji nastupaju iz određene političke, ideološke, vrednosno određene pozicije – to znači da će svojim sadržajima pokušati da utiču na publiku, neretko manipulišući informacijama koje selektuju i plasiraju, možemo zamisliti koliko je to komplikovano deci i mladima.
Zašto je medijska pismenost važna roditeljima?
Ne tako davno, deca i mladi su “četovali” na klupicama i na zidićima, dok danas imaju neograničene mogućnosti za komunikaciju, a upravo ta neograničenost, izazov je za roditelje da budu aktivni kao učesnici, na “istoj frekvenci” sa svojom decom uz koju i sami mogu da nauče mnogo o medijima 21. veka. Televizija, internet, mobilni telefon svakodnevica su u kojoj deca žive od najranijeg uzrasta i u koju ih treba uvoditi pažljivo, u skladu sa uzrastom i sa afinitetima. Generacije roditelja čiji klinci danas odrastaju u digitalnom svetu, pripadaju generacijama koje su savete dobijale od starijih bez “pogovora”, ali i koje su odrastale izložene skučenom i ograničenom medijskom sadržaju.
Mnogo je pitanja koja roditelji sebi postavljaju danas: kako da promenimo usvojene modele ponašanja i kako da sa svojim detetom razgovaramo o medijima podstičući ih na razmišljanje? Kako da suptilno uvedemo medije u život svoje dece, a da ih koriste na smislen, funkcionalan i bezbedan način? Kako da znam do kojih sadržaja dolazi moje dete i koji sadržaji dolaze do njega/nje? Kako da pomognem detetu da sve te fenomene bolje razume?
Edukacija iz medijske pismenosti je način za dolazak do rešenja mnogih komunikacijskih šumova između roditelja i dece, a koji su posledica ne samo generacijskog jaza, već i potpuno drugačije percepcije i korišćenja medija i konzumacije medijskih sadržaja. Mnogo je važno da roditelji prihvate sopstvenu odgovornost za svaku uspešnu i neuspešnu komunikaciju sa svojom decom kada su u pitanju teme koje se tiču upotrebe novih tehnologija i njihova svrsishodnost, kreiranje predrasuda i stereotipa (i kako ih prevenirati), prepoznavanje govora mržnje i angažovanje oko toga da ga deca prepoznaju i na njega adekvatno reaguju. Otvaranje tema o tome kako reklame utiču na naše ponašanje, želje i potrebe, prepoznavanje konzumerizma, manipulacije našim osećanjima, proverom adekvatnosti neke informacije, kao i razumevanje interesa onih koji nam te informacije plasiraju, veoma je važno roditeljima modernog doba jer direktno utiču na oblikovanje ličnosti naše dece.
Zašto je medijska pismenost važna nastavnicima?
U procesu edukacije i osnaživanja veština iz medijske pismenosti dece i adolescenata najznačajniji akteri su porodica i škola. Uloga vrtića i škole, odnosno vaspitača i nastavnika koji, pored kompetencija za vaspitanje i prenošenje znanja iz određenog nastavnog predmeta, moraju posedovati i odgovarajuće medijske kompetencije veoma je velika. Autori priručnika za medijsku pismenost za vaspitače, nastavnike i stručne saradnike (medijskapismenost.com) tvrde da postoje tri polazne tačke iz kojih se može uspostaviti i razvijati medijska pismenost kroz sistem obrazovanja, a to su: jezik, analizom načina na koji komuniciramo putem medija, mediji, analizom medijskih sadržaja i kultura, proučavanjem najznačajnijih činilaca i produkata kulture s početka 21. veka (medija, odnosno medijatizovanog društva). U sistemu obrazovanja u kojem je sticanje i unapređivanje medijske pismenosti učenika jedan od ciljeva nastave, očekivano je da se učenici razvijaju u slobodne i aktivne građane, sa uspostavljenom kritičkom svešću i uverenjem da je lični razvoj uzbudljiv i dragocen celoživotni proces.
Deca provode u procesu nastave veći deo svog vremena, a način na koji danas uče uključuje upotrebu različitih medijskih kanala i formata. Logično je da nastavnici budu prva linije podrške i kredibilne osobe na koje se adresira veliki broj pitanja, nedoumica i dilema u vezi sa temama koje obrađuje medijska pismenost. Zbog toga je kontiunirana podrška prosvetnim radnicima i permanentna edukacija iz ove oblasti vanredno važna i na njoj treba posvećeno i sistematično raditi.
Ana Mirković, psiholog