Ako slobodni i profesionalni mediji u Srbiji prežive i ovu krizu, preživeće i eventualni atomski udar. Preterujem? Evo da vidimo kakva je sada situacija: pre svega podela na slobodne, profesionalne medije koji poštuju kodeks i profesionalne standarde i one druge – neslobodne, neprofesionalne, koji ne poštuju kodeks i profesionalne standarde, jeste nepostojeća podela. Jer ako spadate u prvu grupu, vi jeste medij. Ako spadate u drugu, onda niste medij. Nešto jeste – propagandni servis, politički instrument, partijski bilten, ali profesionalni medij niste. Prema definiciji da je medij javno glasilo koje štiti javni interes.
U Srbiji se ova podela toliko zaoštrila, da je došlo dotle da ljudi koji se predstavljaju kao novinari, urednici i vlasnici medija, sada idu po pres konferencijama vladajuće garniture, ali ne da bi nešto pitali u interesu građana, daleko bilo, nego da bi i fizički zastupali vlast pred ovo malo novinara koji su stvarno došli da nešto pitaju. Pokušavaju da budu drveni advokati vladalaca (pošto ovi sami, decentni i nevešti kakvim ih je bog dao, to sami nisu u stanju) pa se obrušavaju na svoje, formalno, kolege.
Ovaj detalj, ili inovacija tokom vanrednog stanja, otkriva sav apsurd u kome se medijska scena u Srbiji nalazi. Ako hoćete da radite svoj posao, dakle da budete novinar, a to podrazumeva da u ime javnosti i građana postavljate pitanja predstavnicma vlasti, uz njihovu obavezu da na ta pitanja odgovore (jer oni zapravo nisu „vlast“ nego državni službenici) trpite udare sa svih strana: „vlast“ vas optužuje da radite, pazite sad, protiv interesa svoje države, pošto je valjda u interesu države da građani ne saznaju šta se njima i oko njih događa; trpite udare „kolega“ koji su dovedeni ili došli sami, svejedno, da vas dodatno ućutkaju i spreče da bar postavite neko pitanje, pošto već znate da odgovor nećete dobiti; uz sve to, ne znate ni dokle će taj vaš medij uopšte opstati, da li ćete dobiti platu, da li ćete moći da obezbedite tim svojim radom elementarnu egzistenciju. Slučaj koleginice Ane Lalić sa portala nova.rs pokazao nam je da možete biti i uhapšeni ako napišete ono što vam je posao, dakle istinu.
Tako to sada izgleda u Srbiji sa stanovišta novinara. A kako izgleda sa stanovišta direktora i vlasnika ove šačice slobodnih medija? Pošto već nosite titulu „slobodni“ to znači da ni od koga ne zavisite, niko ne može da vam naredi šta da pišete i objavljujete (može da vrši pritisak, ali imate luksuz da ga ignorišete) ali ste zato i bukvalno prepusteni sami sebi. To bi u tržišnim uslovima gde funkcioniše čuvena ravnopravna utakmica (da li tako nešto uopšte više postoji) bilo sasvim u redu: ako je vaš medij kvalitetan, kredibilan, čitan i gledan, pouzdan, popularan, ili bar nešto od nabrojanog, vi biste sebi na tržištu obezbedili opstanak. Imali biste oglašivače, kupce i zarađivali biste novac regularno. To je osnovni tržišni princip – imate dobar proizvod, imate i uspeh na tržištu.
U slučaju medija, sve funkcioniše obrnuto. Pošto tržište ne postoji, oglase ni onako niste mogli dobiti ni pre krize (pad oglašavanja recimo u štampanim medijima jeste svetski trend, a ovde je i to stvar politike) sad tek nemate nikakve šanse. Sa druge strane, novine su toliko jeftine da ne pokrivaju bukvalno ni troškove proizvodnje, tako da ste na gubitku taman da prodate sve do poslenjeg primerka, a ni to se ne može desiti. Narod se prebrojava da kupi hranu. Oglase od javnih preduzeća, institucija, razne „projekte“ nećete dobiti, nema šanse. Na medijskim konkursima, ako vam se posreći, možete dobiti dva-tri para hiljada evra godišnje.
Čak i neko ko ništa ne zna o medijima u Srbiji i njihovoj orijentaciji, može da utvrdi bukvalno za pet minuta da li ste medij ili političko oruđe, samo ako prelista oglase. Pa ako naiđe, recimo, na oglas Auto-moto saveza, Ili Srbijašuma, ili Srbijagasa, jasno je odakle je stigla direktiva. I neka mi niko ne priča o veštoj marketinškoj službi koja je snagom argumenata ubedila ove oglašivače da dođu i izreklamiraju svoje robe i usluge.
Šta nam dalje ostaje? Da smislimo hiljadu i jedan način u vidu dodatnih aktivnosti da skrpimo neki novac i da preživimo. To mali mediji još i mogu, ali će i oni troškove pokriti samo delimično i krajnje teško. Sve ovo odnosi se samo na medije u Beogradu, jer su bliži velikim kompanijama potencijalnim oglašivačima, sponzorima i onima sa kojima bi se nešto još moglo raditi. Mediji u unutrašnjosti, kojih je posle svega bukvalno šaka, nemaju ni tu mogućnost. I privreda na lokalu je mahom slaba i propala, a i oni koji još opstaju, verovatno bi ako moraju radije platili da se u ovim medijima ne oglase, da ne bi sebi još navlačili bedu na vrat. Jer ako hoćete da živite i poslujete u ovoj aktuelnoj Srbiji, imate samo jedan izbor, da otvoreno podržavate vlast. Ne toletriše se ni neutralnost, a kamoli da još mašete svojom finansijskom podrškom slobodnim medijima, dakle neprijateljima.
I na kraju, ostaju vam međunarodni donatori. Ima nekoliko donatora koji su još uvek spremni da pomognu da preživi ova šaka slobodnih medija. Većina zahvaljujući njima i preživljava. Dokle će, to je veliko pitanje. Pre svega, zato što će ova planetarna kriza vrlo verovatno da pogodi i umanji i donatorske budžete i drugo, zato što će mediji, u nedostatku bilo kakvih drugih izvora, da povećaju pritisak na njih, a neće moći svi da dobiju novac.
Na sve to treba dodati i planetarni fenomen, a to je čuveni fake news, ili lažne vesti. Ovo je, prema mom mišljenju, čisti oksimoron: ne postoji lažna vest. Ako je laž, onda nije vest. Ako je vest, onda nije laž. Pošto vesti i „vesti“ prosto kuljaju sa svih strana, iz svih mogućih kanala – portala, društvenih mreža, televizija, štampanih stvari među kojima ima i medija, čitaocu treba ozbiljna medijska pismenost da razabere šta je istina, šta je poluinformacija, šta manipulacija, a šta presna laž. Kako on to da uradi? Nikako, ako u državi nema bar 10 pouzdanih profesionalnih medija koji su dokazali da im se može verovati. Ako ni zbog čega drugog, bar za tu svrhu su potrebni profesionalni mediji.
Da se, onda, vratimo na početak: ako ovu krizu koju je korona samo dovela do krajnosti profesionalni mediji prežive, živeće večno. Zato se vladajuća garnitura i trudi da to nekako spreči. Jedini je problem što su neki od nas rešili da ipak prežive.
Biljana Stepanović, glavna i odgovorna urednica Nove ekonomije i članica Upravnog odbora Asocijacije medija