Srbija zauzima 29. mesto na godišnjem Indeksu medijske pismenosti koji procenjuje otpornost na lažiranje vesti u 35 evropskih država koristeći referentne vrednosti iz istraživanja u domenu slobode medija, obrazovanja i poverenja stanovništva.
Srazmerno najveći doprinos u ovom rangiranju pružaju ocene medijskih sloboda “Reportera bez granica” i “Fridom hausa” i dometi čitalačke pismenosti unutar obrazovnih “PISA” indikatora.
Bitni su i pokazatelji e-učešća gradjana, zasnovani na indikatorima Ujedinjenih nacija o pristupu informacijama, javnim uslugama i participaciji stanovništva u donošenju odluka, kao i međusobnog poverenja zasnovanog na “Eurostat” indikatorima.
Uvid u brojnost kriterijuma i složenost postupka prilikom rangiranje država dokazuje u kolikoj meri je domen medijske pismenosti kompleksna oblast koja se u preovlađujućem diskursu svodi na domen obrazovanja i edukacije. Iako nesporno važni, to su tek početni koraci koji treba da budu podržani nizom odlučnih pomaka koji bi simbolizovali iskrenu rešenost države da načini ozbiljan prodor u pomenutim oblastima. U tom smislu treba čitati poslednji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u desetom pregovaračkom poglavlju o informacionom društvo i medijima koji konstatuje da je “u nastojanju da poboljša medijsku pismenost, Ministarstvo kulture i informisanja razradilo preporučene smernice za poboljšanje i razvoj medijske pismenosti u preduniverzitetskom obrazovanju”.
Ova pozitivna impresija jedna je od retkih pohvalnih ocena iz oblasti koja je prepuna opravdanih primedbi koje dokazuju nedostatak političke volje u implementaciji ovdašnjeg zakonodavnog medijskog okvira. Nadu daje spisak lepih želja uobličen u Medijskoj strategiji čija zakasnela i turbulentna implementacija dokazuje da ne postoji nužni konsenzus u vezi sa izmenom ključnih pravnih normi.
Pohvalno je da dosadašnji rad na poboljšanju zakonodavnog okvira pokazuje da se u domenu normi koj se odnose na medijsku pismenost slažemo i da nema nepoverenja koje postoje u drugim oblastima. To nam govori da bi medijska pismenost mogla biti svojevrsni integrativni pojam koji bi usavršio dosadašnji koncept rada u ovoj oblasti. Dosledno inkluzivni i transparentni koncept Ministarstva kulture i informisanja u domenu medijske pismenosti do sada je uspešno usmeravao kapacitete zainteresovanih ministarstava i institucija. Uloženi trud koji vodi spajanju umesto razdvajanju ohrabruje i budi nadu. Preduslov za dalji napredak je pomak u oblastima koje imaju najveći uticaj na poboljšanje parametara u domenu medijskih sloboda. To bi sistemom spojenih sudova doprinelo i rastu relevantnih indikatora u oblastima značajnim za bolje pozicioniranje na godišnjoj evropskoj listi Indeksa medijske pismenosti.
Ključnu ulogu u tom poduhvatu treba da ima Ministarstvo kulture i informisanja po osnovu dosadašnjih, verifikovanih pomaka u domenu medijske pismenosti. Ovaj napredak mogao bi biti preslikan i na druge neuralgične oblasti poput svakodnevnog informisanja kao polja naših brojnih medijskih briga, sukoba, razdora i nada. Ispravnost ovog pristupa pokazaće rezultate pod uslovom da bude iskreno i dosledno podržan od strane svih zainteresovanih strana. Nastavak kohezivnog pristupa trebao bi da doprinese ujedinjenju separatnih i nekoordinisanih napora proaktivnih aktera i institucija u ovoj oblasti čiji bi koncentrisani napori bili vidljiviji i delotvorniji. Utemeljenje nam daje aktuelni medijski pravni okvir na dva mesta. Zakon o javnom informisanju i medijima i Zakon o javnim medijskim servisima prepoznaju medijsku pismenost kao kategoriju od javnog interesa u sferi obrazovnog sistema i kao bazu za konstantan i dosledan razvoj medijske pismenosti celokupnog stanovništva.
Odličnu osnovu za ovakav pristup pružaju nam brojne publikacije i medijske platforme iz ovog domena koje obuhvataju priručnike za preduniverzitetsko obrazovanje i Nacionalnu akademiju za javnu upravu unutar koncepta nove pismenosti koji u ovoj oblasti otvaraju nove stranice moguće saradnje. Tome treba dodati i vidljive prodore u domenu sistemskog obrazovanja baziran na uvođenju predmeta vezanih za medijsku i digitalnu pismenost. Ovakvi koraci u dobrom smeru treba da ohrabre i nevladin sektor koji zazire od upliva državnih institucija bez kojih je nemoguće pokrenuti istinski zamajac preko potrebnih promena i vidljivih pomaka u ovoj oblasti.
Oni ne treba da budu oivičeni domenom medijske pismenosti već treba da se prošire na oblast medijske politike koja bi trebala da izmiri interese i očekivanja polarizovanih aktera. Dosledna i neselektivna primena zakonom proklamovnog javnog interesa, osnažena iskrenom podrškom državnog i nevladinog sektora, treba da pokaže da se otvaraju nove stranice za moguću saradnju separatnih i neusklađenih agendi u ovoj oblasti. Preduslov je da ne postoje vidljivo drugačija poimanja medijskih sloboda u vezi kojih ne sme i ne treba da bude dilema i razmimoilaženja. Briselske pohvale za proaktivan pristup u ovoj oblasti poput onih upućenih Ministarstvu kulture i informisanja, treba da predstavljaju dodatno ohrabrenje za beskompromisni razvoj na tom putu.
Oblast medijske pismenosti u svojoj suštini predstavlja integrativni deo dosegnutih medijskih sloboda. To znači da se postojeći medijski zakoni moraju dosledno primenjivati i da je nužno hrabro ići u susret svakodnevnim izazovima. Zato nam je i u domenu medijske pismenosti potrebna podrška kroz jasno iskazanu i nespornu političku volju koja briše granice ciljeva koji se mogu dosegnuti. Pogotovo ako umesto agende nekolicine ministarstava to postane program celokupne Vlade. Time će se praktično pokazati drugačiji odnos i prema ovdašnjoj nedefinisanoj medijskoj politici čiji bi oporavak mogao započeti vidljivim promenama nabolje u domenu medijske pismenosti. Gravitaciono polje njenog uticaja mogao bi biti tačka prelamanja i konsenzusa suprotstavljenih poimanja medijskih sloboda koji bi mogao da pomogne oporavku u toj sferi. Takvu mogućnost ne bi trebalo propustiti.
Saša Mirković, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije