Bivši predsednik Udruženja novinara Srbije reaguje na tekst Jovanke Stefanović Stanojević “Kako je Vladimir Radomirović uspeo da porazi samog sebe” (Danas, 7. jun)
Verujem da je i javnim funkcionerima, kao i novinarima, zabranjeno da se lažno predstavljaju onako kako se u dopisu Danasu lažno predstavlja direktorka Doma kulture u Negotinu Jovanka Stefanović Stanojević.
Jovanka Stefanović Stanojević nije novinarka, već funkcionerka. Ona ne živi od novinarstva već od funkcionerske plate koju joj obezbeđuje lokalna vlast. Zašto Jovanka Stefanović Stanojević krije svoju funkciju od čitalaca Danasa? Zašto uopšte želi da sa te pozicije bude u Upravi Udruženja novinara Srbije?
Isti je slučaj i sa Živojinom Rakočevićem, koga je na položaj direktora Doma kulture u Gračanici postavila Kancelarija za Kosovo i Metohiju Vlade Srbije i koji je, zahvaljujući intervenciji države, nedavno izglasan za predsednika Udruženja novinara Srbije.
O kakvoj intervenciji države govorim? Pre svega o uplitanju Agencije za sprečavanje korupcije koja je „presudila“ da Rakočević – iako je javni funkcioner – može da bude predsednik UNS-a. Državna agencija koja treba da sprečava korupciju podržala je očigledan sukob interesa. Nije joj to prvi put. I ranije je radila u interesu državnih funkcionera.
Pištaljka, čiji sam osnivač i glavni i odgovorni urednik, u poslednjih jedanaest godina objavila je niz članaka o spornim odlukama Agencije za borbu protiv korupcije (sada Agencija za sprečavanje korupcije), od pomaganja Oliveru Duliću i Draganu Šutanovcu da sakriju svoje mutne poslove i imovinu do skrivanja podataka o imovini Siniše Malog. Jedna direktorka te agencije je po tužbi Pištaljke i osuđena zbog prikrivanja podataka o Malom. Zato me ne čudi što Agenciji za sprečavanje korupcije nije odgovaralo da urednik Pištaljke i dalje bude predsednik UNS-a.
Smatram da je posao novinara da izveštava o poslovima državnih organa, da istražuje nepravilnosti u njihovom radu i da članke o tome objavljuje odupirući se svim pritiscima. Može li Živojin Rakočević nepristrasno da izveštava o radu Domu kulture čiji je direktor, o Kancelariji za Kosovo i Metohiju na čiji je zahtev postavljen ili o Vladi Srbije koja mu obezbeđuje platu i svakog trenutka može da ga smeni? Može li to Jovanka Stefanović Stanojević? Znamo li neki tekst Rakočevića ili Stefanović Stanojević makar o zloupotrebama u domovima kulture u Gračanici i Negotinu, ako ne o zloupotrebama u opštinskoj ili državnoj vlasti?
Zašto sam onda predložio da se Rakočević stavi na birački listić za predsednika Udruženja (a sa njim i Jovanka Stefanović Stanojević na listić za Upravu)? Suočen s pravnim nasiljem od strane države i pretnjom fizičkim nasiljem na skupštini UNS-a pozvao sam prisutne da očuvamo jedinstvo Udruženja i da ipak omogućimo glasanje za ovo dvoje javnih funkcionera, a da kasnije Statut UNS-a (nedorečen i dvosmislen u mnogim odredbama) uskladimo sa Kodeksom novinara. Mogao je jednim svojim potezom ceo problem da reši sam Rakočević tako što će se odreći direktorske funkcije. Ali nije.
S direktorkom Doma kulture u Negotinu slažem se da u UNS-u postoje dve struje, ali to nisu moja i Rakočevićeva „struja“. Reč je, zapravo, o članovima koji žive od novinarstva i samo od novinarstva i onima koji žive od državnih nameštenja i na račun UNS-a. Podela, a u stvari napad na nas koji živimo od novinarstva počela je onda kada smo predsednica Izvršnog odbora Dragana Pejović i ja zatražili osnovne informacije o poslovanju i odgovornostima zaposlenih u Udruženju. Generalni sekretar Nino Brajović pokušao je tada da od predsednika i Izvršnog odbora sakrije čak i plate zaposlenih u Udruženju, koji većinom nisu novinari, a među kojima prednjače njegova plata od 150.000 dinara neto i njegove supruge od 120.000 dinara (ovo su iznosi o kojima novinari mogu samo da maštaju).
Godišnja plata generalnog sekretara i njegove supruge gotovo dvostruko je veća od cene izborne skupštine Udruženja koja se održava jednom u četiri godine i kojoj je ove godine prisustvovalo 600 ljudi kojima su morali biti plaćeni smeštaj, hrana i prevoz. Nisam čuo ni Jovanku Stanojević ni Živojina Rakočevića da zapomažu koliko novca Udruženje troši na plate generalnog sekretara i njegove supruge. Ni da se bune što generalni sekretar potpisuje ugovore sa državnim firmama bez znanja i odobrenja predsednika, na primer, ili što svoju suprugu predlaže za državne funkcije bez odluke organa UNS-a.
Na svojoj sam koži osetio, ne jednom, kako prolazi novinar koji štiti nezavisnost i integritet profesije. Zato shvatam zašto većina naših kolega ne želi tome da izloži ni sebe ni svoje porodice. Ali, ako su državni nameštenici i oportunisti koji su okupirali upravljačke pozicije u UNS-u pomislili da je ovo kraj borbe, moram da ih razočaram. Borba za povratak Udruženja novinara Srbije onima koji žive samo od novinarstva tek je počela.
Autor je Vladimir Radomirović, glavni i odgovorni urednik Pištaljke