Ako postoji jedno zanimanje u Srbiji koje ne podrazumeva apsolutno nikakvu odgovornost i zahteva gotovo natprirodnu sigurnost da smo u pravu – to je zanimanje političkog analitičara. Umesto da priznaju da ništa ne znaju, ponašaju se kao da znaju sve – i još traže da im verujemo
U predizbornoj kampanji – a Srbija je neprekidno u predizbornoj kampanji – sa televizora nas pozdravlja jedna te ista menažerija ljudi (i novinara) koji se predstavljaju kao politički analitičari. Ponekad i kao analitičari medija, stručnjaci ili eksperti, dolazeći iz raznih provladinih Centara ili pak mladoliderskih Akademija.
Politički analitičar, ej, kako to gordo zvuči – a usput i ne radi! I tako dan za danom, pred kockastim ekranom, ovi moderni Brankovi Kockice nas brane od trulog voća, povrća i Zapada u našim redovima. I tretiraju nas kao malodobne predškolce, tumačeći nam političku stvarnost i budućnost, dok zapravo „šeruju“ jedino svoje poglede na svet ili svetonazore. Neretko po jednoj što je babi milo logici koja to nije. Ili se ponašaju kao mitraljez Maksim – lupetaju po narodnoj diviziji, kada kasetno-bombaški ne sipaju čistu propagandu poput napalma.
Međutim, kako se postaje politički analitičar? Ima li fakultet za to? Ko izdaje licencu ili akreditaciju? Postoji li neki ubrzani kurs, večernja škola, nešto? Bilo šta?
I u politički kulturnijim društvima i razvijenijim demokratijama, svaki izborni ciklus takođe donosi sa sobom poznatu postavu likova: politički komentator u odelu i kravati, iskusni politički analitičar sa doktoratom i sa svakog medija, i politički prognozer opsednut istraživanjima javnog mnjenja. Naoružani velikim rečima i grafikonima, rezultatima anketa i već decenijama šupljim pričama iz alkoholom napumpane političke čaršije – pojavljuju se na televiziji i u kolumnama sa autoritetom proroka. Ali, u pitanju su lažni proroci politike, ili stanje u kojem politički pristrasni predvode medijski slepe, dezinformisane, odnosno slatkim rečima zavedene građane.
Političko komentarisanje u Srbiji je poput proricanja sudbine uz rakiju na seoskoj slavi – smelo, samouvereno i potpuno distancirano od zdravog razuma. A kada se promaši, nema izvi-njenja i nema penzije, već samo novih (o)pravdanja
Politička analiza bi mogla da bude i ozbiljna stvar. Uprkos verbalnoj sličnosti, „analiza“ nije sinonim za ljubakanje, uvlačenje ili pak lizanje zadnjica vlasti. Politički analitičari kao javni intelektualci postoje da bi pomogli javnosti da razume složene političke procese. A u stvarnosti, oni dodatno komplikuju stvari predstavljajući partijske (provladine ili antivladine) politike kao objektivne uvide.
Mnogi današnji komentatori direktno su vezani za partijske i ideološke ekosisteme (kablovske mreže, provladine/nevladine organizacije, stranačke medije) koji nagrađuju senzacionalizam i lojalnost više nego tačnost. A kada nam plata i blagostanje zavise od toga da se dopadnemo određenoj publici ili Šefu, teško je odoleti iskušenju da odabiramo podatke koji nam odgovaraju ili da naprosto – izvrćemo činjenice.
Jedini (po)grešniji od političkih analitičara verovatno su politički prognozeri kao vrači-pogađači. Od revolucije u smislu „velikih podataka“ (big data), ankete i analitika postaju mejnstrim političkog izveštavanja, a prognozeri se tretiraju kao neutralni i nepogrešivi mudraci. Ej, predviđaju rezultate izbora na dve decimale! A javno mnjenje, pa i sami izbori, zapravo su notorno nepredvidivi i okretni kao palačinka. Odlikuju ih burne emocije, iznenadni preokreti i anomalije u izlaznosti. Ipak, iz godine u godinu gledamo u prognoze obavijene statističkom sigurnošću (48,2 odsto ovi ili ovo, 17,4 odsto oni ili ono), da bismo onda gledali kako se sve urušava pod teretom stvarnosti poput smrtonosne nadstrešnice.
Uostalom, prisetimo se predsedničkih izbora u Sjedinjenim Državama 2016. godine, kada su svi prognozeri davali Hilari Klinton ubedljive šanse za pobedu. Isto kao i predsedničkih izbora u Srbiji 2012, između Borisa Tadića i Tomislava Nikolića. Ovakvi promašaji nisu izuzeci, oni su simptomi industrije nazvane političkom analizom i koja precenjuje svoje alate i kognitivne aparate – dok istovremeno potcenjuje birače. A verovatno zavede i samog predsedničkog kandidata poput „psihologa“ Tadića koji pred snagom procenata odluči da „skrati mandat“ i najavi „drugi film“. „Dame i gospodo novinari, postoji božija pravda“, izgovorio je Tomislav Nikolić 20. maja 2012. godine, tada neočekivano uvodeći Srpsku naprednu stranku u vlast. I on je, iznenađen poput slučajnog prolaznika na nudističkoj plaži, mogao da zahvali jedino metafizici i teologiji, a ne fizici i statističkoj logici.
Živimo u republici gde su svi eksperti, a gde niko ne zna ništa ni o čemu. Dok stvarni i hrabri istraživački novinari koji (raz)otkrivaju činjenice kukumavče za pare, politički analitičari ma-hom prognoziraju, vračaju, dezinformišu i sve to ponavljaju u krug.
Istini za volju ili ruku na mozak, analiza politike i prognoziranje političkih ishoda su prokleto teška stvar. Nema tog modela, uzorka ili veštačke inteligencije koja može da obuhvati sve varijable. Ali, problem nije toliko u promašajima koliko u aroganciji političke analize. Pa umesto skromnosti dobijamo spin. A kada predviđanja omanu, nove analize vrve od prebacivanja krivice na druge – krive se ankete, mediji, sami birači, vlast ili opozicija, retrogradni Merkur. Retko kada sami komentatori ili „analitičari“ priznaju da su pogrešili i da bi njihove tvrdnje (zasnovane na ideologiji ili ličnom mišljenju) možda valjalo preispitati, zlo i naopako.
I sve bi to bio obični školski čas ili predavanje iz metodologije i epistemologije na nekom od društveno-humanističkih fakulteta, da ulozi nisu veliki. Ljudi poveruju političkim analitičarima i komentatorima u medijima, pa se razočaraju. I tako u krug. Ovo doprinosi političkom ambijentu u kojem cinizam cveta („svi su oni isti“), a informisana javnost slabi („svi novinari lažu“). Dok hor samouverenih eksperata nastavlja da deluje i da smatra. Umesto pristrasne buke, potrebna je odistinska analiza koja je zasnovana na transparentnosti, skromnosti, naučnom skepticizmu, i priznanju granica sopstvenog znanja. Svako političko komentarisanje ili analizu (pa i ovu!) bismo trebali tretirati kao amalgam zabave i informisanja (infotainment) sa maskom stručnosti, a ne kao svetu istinu.
Jer ako postoji jedno zanimanje u Srbiji koje ne podrazumeva apsolutno nikakvu odgovornost i zahteva gotovo natprirodnu sigurnost da smo u pravu – to je zanimanje političkog analitičara. Ovi savremeni proroci iz crne rupe naših medija čitavu deceniju sede po televizijskim studijima kod Marića, Olje ili Verice, ili uticajno tvituju iz beogradskih kafića, oblikujući javno mnjenje. Pa jedan priča samouvereno kao da je upravo stigao sa sastanka u CIA, drugi je „nezavisni“ ali gostuje samo na Pinku, treći je „neutralan“ ali tvituje samo protivu opozicije i upravo je moderirao vladin panel, a četvrti je „stručnjak“ za geopolitiku iako je poslednji put izašao iz Srbije na more u Paraliji. Dođavola, u svojevrsnog političkog analitičara praktično je promovisan i jedan Vojislav Šešelj, a za njim ne zaostaju ni ostali ratni zločinci da komentarišu.
Mnogi današnji komentatori direktno su vezani za partijske i ideološke ekosisteme koji nagrađuju senzacionalizam i lojalnost više nego tačnost. A kada nam plata i blagostanje zavise od toga da se dopadnemo publici ili Šefu, teško je odoleti iskušenju
Umesto da javnosti ponude jasnoću, politički analitičari donose maglu ili propagandu, kao integralni deo našeg političkog haosa. Svi zajedno čine sveto bratstvo pristrasnosti, odeveni u odela i obavijeni nejasnim akademskim titulama i kvarnim lojalnostima. Umesto da priznaju da ništa ne znaju, ponašaju se kao da znaju sve – i još traže da im verujemo. Kao da smo svi kolektivno pristali da gledamo politički stendap ili rijaliti, gde se aplaudira stavu ili veštoj metafori, a ne činjenicama. Šta nama preostaje? Da uzmemo daljinski upravljač, pojačamo rakiju, i zapitamo se da li je ovo zaista analitičar ili samo još jedan propagandni trik kao što jeste.
Živimo u republici gde su svi eksperti, a gde niko ne zna ništa ni o čemu. Dok stvarni i hrabri istraživački novinari koji (raz)otkrivaju činjenice kukumavče za pare, politički analitičari mahom prognoziraju, vračaju, dezinformišu i sve to ponavljaju u krug. Koliko puta do sada od 1989. su jedni te isti predvideli – slom, kolaps ili krah Zapada? I to ubrzo i samo što nije, pa još čekamo? Sa kakvim autoritetom oni govore o npr. „raspoloženju naroda“? Čitajući botovske komentare ispod vesti? Političko komentarisanje u Srbiji je poput proricanja sudbine uz rakiju na seoskoj slavi – smelo, samouvereno i potpuno distancirano od zdravog razuma. A kada se promaši, nema izvinjenja i nema penzije, već samo novih (o)pravdanja u centrifugi ili spinu pustinje medijske stvarnosti.
Politička analiza nije analiza, već politička astrologija. Političko komentarisanje u Srbiji nije stvar tačnosti, već stvar pripadnosti, pa svaki akter ima „svog“ političkog analitičara. Imao ih je Koštunica (Antonić, Vukadinović), imao ih je Tadić (Krstić, Orlović, Liht), imaju ih i Vučić i Đilas.
Analitičari nisu tu da nas informišu, već da nas uteše i utvrde u već postojećem mišljenju i svetonazoru. Ako podržavamo vlast, tu je komentator koji nas ubeđuje u lopovluk Đilasa, i vezu studenata u blokadi sa ustašama i Natašom Kandić. Ako podržavamo opoziciju, tu je komentator koji nas ubeđuje u to da su promene iza ugla i da je Vučić „gotov“, samo to još nije shvatio. Međutim, za razliku od našeg pripitog strica, ovi analitičari su na televiziji i oblikuju javni diskurs, a ne samo mišljenje za slavskim stolom ili ispred dragstora. I zato, kada sledeći put poželimo političku analizu – priupitajmo nasumičnog taksistu za mišljenje. On se bar ne pretvara da je neutralan.