Stojeći licem u lice sa mušarcem bez maske koji je pretio da će pucati u nju, Amanda Andrade-Rouds nije imala mnogo opcija na raspolaganju.
Frilens fotoreporterka radila je za Vašington post prošle srede, prateći protest pristalica predsednika Donalda Trampa ispred američkog Kapitola, u trenutku dok je Kongres glasao o potvrdi izbornih rezultata.
Muškarac je bio visok i stariji, imao brkove i braon jaknu, ispričala je Andrade-Rouds za Glas Amerike. Uneo joj se u lice i rekao:
„Sutra se vraćam sa pištoljem i vraćam se po tebe.“
Bez neprobojnog prsluka, i bez ljudi u okolini koji su mogli da joj pomognu, novinarka nije videla razlog da dalje zaoštrava situaciju. Okrenula se i otišla. Amanda kaže da su je, do kraja dana, pogodila četiri gumena metka – tri u nogu a jedan u kuk – dok se policija sukobljavala sa izgrednicima, a troje ljudi je pretilo da će je upucati.
Ona je jedna od nekoliko novinara koji kažu da su ih napali ili su im pretili izgrednici prošle srede. Na snimcima se vidi kako rulja razbija opremu ekipe agencije Asosijeted Pres, urla na novinare, i vuče jednog fotografa za leđa. Na vratima unutar Kapitola, neko je nažvrljao: „Ubiti novinare“.
Grupa za praćenje slobode medija u Americi (US Press Freedom Tracker) koalicija aktivista, medijskih organizacija i grupa za zaštitu novinara, istražuje oko 15 napada i pet hapšenja ili pritvaranja novinara širom SAD.
Majkl Šervin, vršilac dužnosti saveznog tužioca za Vašington (Okrug Kolumbija), izjavio je da će njegova kancelarija istražiti i krivično goniti odgovorne za nasilje prema novinarima.
„Neki ljudi nisu upoznati sa tim da su neki od izgrednika specifično napadali novinare“, rekao je Šervin na konferenciji za medije, dodajući da je formirao poseban tim koji će koncentrisati na napade na predstavnike medija.
Napadi su se odigrali posle godine velikog neprijateljstva prema novinarima, kakvo do sada nije viđeno u SAD, a većina incidenata se odigrala dok su mediji pratili proteste na kojima se zahtevala rasna jednakost i pravda posle smrti Džordža Flojda, crnca koji je preminuo za vreme grubog hapšenja u Mineapolisu.
Grupa za praćenje slobode medija u SAD dokumentovala je više od 325 napada na novinare i 123 hapšenja tokom 2020. godine – daleko više nego ikada ranije. Takođe radi na tome da proveri još 200 incidenata koji su se odigrali prošle godine, izjavila je za Glas Amerike Kirstin Mekaden, jedna od urednica organizacije.
Novinari i njihove redakcije se sada suočavaju sa neprijatnom realnošću: SAD postaju sve opasnije mesto za novinare. Mediji preduzimaju dodatne mere predostrožnosti da bi zaštitili svoje reportere.
„Ne bismo smeli da radimo svoj posao u strahu“, kaže Andrade-Rouds.
„Ali, sada je tako“, dodaje ona.
Neprijateljstvo i van Vašingtona
Neprijateljstsvo prema novinarima nije ograničeno samo na prestonicu. Prošle srede, Rik Igan je fotografisao skup Trampovih pristalica kod državne skupštine Jute, za Solt Lejk tribjun.
U jednom trenutku, jedan muškarac u njegovoj neposrednoj blizini viknuo je u megafon:
„Pogledajte ovoga sa njegovom maskom…“ i dodao nekoliko psovki. Igan kaže da je nastavio da fotografiše skup.
U roku od nekoliko minuta, isti muškarac se vratio, i ovog puta mu prsnuo biber sprej u oči.
„Ništa mu nisam učinio nažao. Uradio je to potpuno bez povoda“, kaže Igan. „To je bila najluđa stvar koju sam doživeo u karijeri kao novinar“.
U pričama u prvom licu koje su imale veliki publicitet na društvenim i drugim medijima, neki reporteri su događaje uporedili sa svojim iskustvima dok su bili izveštači sa ratnih područja. Novinari kažu da su se poslednjih godina navikli na povećano neprijateljstvo, gde ih ljudi vređaju ili guraju. Ali ti incidenti nisu „ništa u poređenju sa onim što se dogodilo prošle nedelje“, navodi fotoreporter Igan.
Andrade-Rouds smatra da je za neprijateljstvo delimično odgovorna „zapaljiva retorika“, koja se mogla čuti i od predsednika SAD, koji je imao napeti odnos sa velikim brojem medija od kojih je neke opisivao kao „lažne vesti“ i „neprijatelje naroda“.
Tramp i njegove brojne pristalice veruju da su mediji iz mejnstrima bili pristrasni u izveštavanju o predsedniku i pokušali da deligitimizuju njegov mandat preterano kritičkim izveštavanjem. Rast dezinformacija na društvenim mrežama je dodatno oslabio poverenje u medije.
Igan je primetio sličnu promenu retorike u protekle četiri godine. U novije vreme, kaže, ljudi su ga vređali što nosi masku.
„To može da bude gomila ljudi uznemirenih što moraju da nose maske i koji nas napadaju verbalno, viču i vrište na nas“, priča on. „To je prosto van pameti. Nikada se ranije nije dešavalo, nikada nisam brinuo za svoju bezbednost“.
Nošenje maske je postalo tema koja izaziva bes širom sveta, gde ljudi sa jedne strane vide maske kao neophodnu meru u pokušaju da se spreči širenje koronavirusa, dok ih drugi vide kao pokušaj da se ograniče njihove slobode.
Kako zaštititi novinare?
Kako su se protesti sa zahtevima za rasnu jednakost intenzivirali, Andrade-Rouds je počela da sama kupuje zaštitnu opremu.
Solt Lejk tribjun, u kojem radi Igan, prošle srede je naručio zaštitnu opremu za svoje osoblje, uključujući prsluke i rukavice, a planiraju i da naruče šlemove.
Novinari učestvuju i u formalnim treninzima.
„Naši urednici žele da budemo u prvim redovima, žele da prenosimo šta se događa“, kaže Igan. „Ali, žele i da budemo bezbedni“.
Frenk Smit je izvršni direktor kompanije GJS Sekjuriti, koja klijente obučava u pružanju hitne pomoći. Kompanija navodi da je potražnja za njenim treninzima dramatično porasla 2020, kako su se novinari suočavali sa sve opasnijim situacijama.
Kompanija nudi treninge koji se odnose na građanske nerede, policijske taktike prema novinarima i jednočasovni kurs „zaustavljanja krvarenja“ – u suštini – pružanja prve pomoći.
Kompanija je počela da nudi obuku iz građanskih nereda novinarima u Americi 2016. Organizovali su nekoliko desetina sesija treninga, a do 2020. su više nego udvostručili svoje treninge u odnosu na četiri godine ranije, navodi izvršni direktor.
Međutim, Smit, koji je autor izveštaja UNESCO-a o sve većim opasnostima za medije koji prate proteste na globalnom nivou, i čija se kompanija obično fokusira na obuku novinara koji rade u mestima kao što su Irak, Avganistan i Venecuela, nije ponosan zbog povećanog posla.
„Činjenica da se to dešava kod kuće je uznemirujuća“, izjavio je Smit za Glas Amerike. „Rastužuje me što smo u toj situaciji. Tužno je što je ljudima potreban takav trening da bi radili u Sjedinjenim Državama“.
Međunarodna ženska fondacija za medije (IWMF) takođe pruža trening, a prošle godine je njene kurseve pohađalo 1.096 novinara, kaže koordinatorka programa Marija Alehandra Silva Ortega. To je eksponencijalni rast u odnosu na 122 novinara koliko su obučili 2019, što ona pripisuje i pristupačnosti časova za vreme Kovida 19 i povećanoj potražnji.
„Medijske redakcije uviđaju da sada imaju odgovornost i za bezbednost svojih novinara“, kaže Ortega za Glas Amerike.
Smit je zabrinut zbog povećane potražnje za ovakvim vrstama obuke, i brine ga buduća bezbednost novinara u SAD.
„SAD su sada neprijateljska sredina za novinare. Mislim da to nije preuveličavanje“, zaključio je Smit.
IZVOR: Glas Amerike