Mnogo bi se moglo napisati o presudi Apelacionog suda u Beogradu kojom su oslobođeni svi optuženi u predmetu ubistva Slavka Ćuruvije, ali treba sačekati, ona još nije uručena strankama, niti je objavljen kompletan tekst presude. Siguran sam da će u budućnosti i ova presuda, i kompletni spisi sudskog predmeta, biti predmet analize velikog broja novinara, pravnika, pa i istoričara.
U ovom trenutku mene, kao punomoćnika dece Slavka Ćuruvije, jedino zanima onaj deo saopštenja Apelacionog suda (pretpostavljam da je to citat iz drugostepene odluke) u kojem se navodi da je taj sud nesporno utvrdio da je mera tajnog praćenja prema Ćuruviji primenjivana i pre dolaska Radonjića na mesto načelnika Centra resora državne bezbednosti – Beograd (CRDB), te da su bili ispunjeni svi propisani uslovi za njegovo tajno praćenje sve do momenta njenog prekida, da je ova mera primenjena kao uobičajeni metod i redovna službena radnja iz delokruga nadležnosti Resora državne bezbednosti (RDB) i zasnovana na odgovarajućim propisima, te da nije dokazana teza optužbe da je nalog za primenu ove mere bio dat u cilju lišenja njegovog života.
Kao neko ko je u ovom predmetu skoro osamnaest godina, da bih mogao da nešto o tome napišem, najpre moram da savladam nalet emocija zbog ovakve kolosalne neistine i nepravde.
Samo su dva razloga zbog kojih bilo ko može napisati da je u tajnoj pratnji Ćuruvije sve bilo redovno i uobičajeno: jedan razlog može biti taj da onaj ko je to napisao nije ni pročitao šta sve od dokaza postoji u spisima predmeta, a koji direktno opovrgavaju ovu brutalnu neistinu, i drugi razlog može biti da se radi o nameri da se po svaku cenu zaštiti postupanje Službe, da se njen rad predstavi zakonitim i uobičajenim, a što predstavlja odbranu neodbranjivog.
Pošto su se godinama u javnosti mnogi trudili da krivični postupak zbog ubistva Ćuruvije predstave isfabrikovanim, te da u njemu nema nijednog dokaza protiv okrivljenih, što je, takođe, kolosalna neistina, želim da ukažem i na činjenicu da nisu samo sudije drugostepenog suda koje su donele oslobađajuću presudu učestvovale u ovom predmetu. Nakon što je javni tužilac pokrenuo istragu protiv okrivljenih, valjda im je neki sudija, najpre, odredio pritvor, pa su im, zatim, neke druge sudije odbile žalbe i potvrdile ostanak u pritvoru, pa su im neke treće sudije potvrdile optužnicu, pa su im četvrte sudije odbile žalbu na potvrđivanje optužnice, pete sudije su im desetinu puta produžavale pritvor, da bi ih, na kraju, šeste sudije dva puta prvostepeno oglasile krivim i izrekle im visoke kazne zatvora.
Oslobađajuću presudu jeste doneo nadležni drugostepeni sud i ona se mora poštovati, ali ovo što sam naveo u prethodnom pasusu jasno pokazuje da su brojne sudije utvrdile mnogo toga spornog u postupanju Službe, a jedna od najspornijih činjenica u njenom postupanju jeste upravo atipična tajna pratnja Slavka Ćuruvije koja se završila njegovim ubistvom.
Zar nema ništa sporno u tome da je samo par minuta nakon što je Radonjić naredio prekid pratnje, Ćuruvija brutalno likvidiran u haustoru ispred svoje zgrade? Šta je to? Koincidencija? Slučajnost?
Zar nije sporno da sa tajnom pratnjom nije bio upoznat Predrag Gikić, radnik Službe koji je bio operativno zadužen za Ćuruviju, što je inače osnovno pravilo u postupanju?
Zar nije sporno što tajnom pratnjom rukovodi Radonjić, načelnik CRDB Beograd, što se u istoriji Službe ni pre, ni posle, nikada nije dogodilo?
Zar nije sporno što Radonjić na sudu nije suvislo objasnio zbog čega je uopšte praćen Ćuruvija?
Zar nije sporno što je nakon tajne pratnje dan pre ubistva, kada su pripadnici pratećeg odeljenja uobičajeno javljali tzv. promene, Radonjić vikao na njih zašto se promene ne javljaju češće?
Zar nije sporno što su sutradan, na dan ubistva, pripadnici pratećeg odeljenja javljali promene svaki čas, što nije uobičajeno i nikada se nije javljalo na taj način?
Mogao bih mnogo o tome, ali za kraj da pitam, da li sudije Apelacionog suda znaju bolje šta je zakonita i uobičajena pratnja od Stevana Nikčevića, Radonjićevog zamenika u vreme ubistva, Vladimira Nikolića, načelnika analitike CRDB Beograd, Momira Radosavljevića, bivšeg načelnika CRDB Beograd, svih radnika pratećeg odeljenja beogradske Službe, i još nekoliko radnika DB, koji su svi ispitani kao svedoci? Svi oni su rekli da je tajna pratnja Slavka Ćuruvije bila atipična, neuobičajena, i time, naravno, nezakonita. Ova tajna pratnja bila je uvijena u oblandu zakonitog postupanja, i sigurno je da nije bila mera „primenjena kao uobičajeni metod i redovna službena radnja iz delokruga nadležnosti RDB“.
Kada činjenice o ovoj tajnoj pratnji „uvežete“ sa ostalim izvedenim dokazima, kad obratite pažnju na isti obrazac postupanja dela Službe – primenjen u sedamnaest meseci na ubistvo Ćuruvije, zločin na Ibarskoj magistrali, ubistvo Ivana Stambolića, i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi, onda vam ipak sve mora biti mnogo jasnije. No, to je široka tema i zahteva mnogo više novinskog prostora od onog koji imam.
Nemam nikakvu dilemu da je Slavka Ćuruviju ubila Služba državne bezbednosti, ali svoj sud o tome će, kad dođe vreme, dati istorija.
Autor je advokat porodice Ćuruvija
IZVOR: NIN