Jedan srpski novinar nedavno je napravio zanimljivo poređenje rekavši da situacija u srpskim medijima upadljivo podseća na klimatske promene – svi su pogođeni; većina građana toga nije svesna u dovoljnoj meri i/ili ih to ne uznemirava, pa stoga ne čine ništa da se to promeni. Vladajuće elite, iz svojih interesa, često umanjuju važnost tog pitanja ili čak okreću celu situaciju naopačke, pa u slučaju medija, nazivaju stvarne vesti lažnim i obrnuto.
A ko je preostao? Male grupe entuzijasta i profesionalca koji vrište da nam možda ponestaje vremena i da je bitka za slobodu medija izgubljena.
Mogu se postaviti mnoga pitanja vezana za medije u Srbiji danas. Glavno ostaje: da li nezavisno, slobodno novinarstvo gubi bitku?
U Srbiji smo svedoci razbijanja demokratskih postupaka i procedutra koje je u prvoj deceniji ovog veka donela aktuelna vlast. Zakoni postaju sopstvene suprotnosti. Naša već osakaćena demokratija suočena je sa krizom sa ogromnim posledicama. Bez profesionalnih medija društvo će se do kraja ućutkati, a demokratske vrednosti izbrisati.
Iskreno, polako me stiže umor od neprekidnog uznemiravanja javnosti i ponavljanja kakva je stvarna situacija u medijima. Umoran sam od akcija sa sumnjivim rezultatima. Ali kao i drugi medijski profesionalci i nezavisni novinari, ne mogu sebi da priuštim da odustanem.
Nakon Drugog svetskog rata, pišući o ljudima koji ništa nisu učinili, a mogli su, Hana Arent skovala je termin “guilt by silence”, krivi zato što su ćutali.
Uveren sam da oni koji ostaju slepi pred ovom erozijom slobode, ovim trendom opasnog populizma, iako su sposobni da na neki način utiču na situaciju, jesu krivi zbog svoje ćutnje.
Ton ovog komentara je previše pesimističan, ali, kao što je slučaj sa klimatskim promenama, ako se pretvaramo da je stvarnost bolja nego što jeste, ponašamo se neodgovorno prema budućnosti.
Stevan Ristić, predsednik Upravnog odbora Asocijacije medija