Posebno teški su bili fizički napadi na Uroša Arsića i Vojislava Milovančevića od strane demonstranata, dok su Žikici Stevanoviću pripadnici MUP-a zadali teške telesne povrede
U 2020. godini na teritoriji Republike Srbije zabeleženo je 168 slučajeva ugrožavanja bezbednosti novinara. Od toga 85 različitih oblika napada i pretnji, odnosno 83 ozbiljnija pritiska. Od tih 85 slučajeva zabeleženo je 27 fizičkih napada, 47 verbalnih pretnji i 11 napada i pretnji imovini novinara.
Najznačajniji slučajevi su fizički napadi na novinare za vreme julskih protesta, što od strane demonstranata, te i od strane policije. Posebno teški su bili fizički napadi na Uroša Arsića i Vojislava Milovančevića od strane demonstranata, dok su Žikici Stevanoviću pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova zadali teške telesne povrede.
Od verbalnih pretnji izdvaja se slučaj Bojane Pavlović, kao i pretnje smrću Jetonu Ismailiju.
O Bojaninom slučaju, na osnovu informacija koje su dobijene od oštećene, može se zaključiti da je bilo propusta. Podsetnika radi, novinarka KRIK-a otišla je do kafića na Cvetnom trgu u Beogradu i sa ulice fotografisala Danila Vučića, sina predsednika Aleksandra Vučića, u društvu Aleksandra Vidojevića, zvanog Aca Rošavi, Nemanje Srećkovića zvanog Kurta i još nekoliko muškaraca, te joj jedan od njih oteo telefon iz ruke, da bi joj ga na kraju, ipak, vratio. Prisutni su povezani za navijačkom grupom “Janjičari” i kavačkim klanom. No, postupak je ipak u toku, stoga postoji nada da je u pitanju samo propust u radu pojedinca ili pojedinaca, a ne druga vrsta pritiska jer postoje propusti oko evidentiraja kamere, ispitivanja prisustvo određenih službenih lica, njihove uloge, nereagovanja i slično.
Sa druge strane, Jetonu Ismailiju, uredniku portala na albanskom Folonline, dve nepoznate osobe su upale u kuću, dok on nije bio tu, te su zapretili smrću njegovoj supruzi, koja je bila sa troje maloletne dece.
Ipak, posebna pažnja bi trebalo da se usmeri ka društvenim mrežama i novinarkama, budući da postoji eksplozija pretnji i uvreda na njihov račun.
Nije loše istaći i da postoji određena nesrazmera u odnosu na ono što Javno tužilaštvo beleži i tumači kao napade na novinare, jer postoji problem u načinu evidencije. Tužilaštvo, naime, tumači i govori na osnovu podataka koje ima kod sebe, i u vezi su sa primljenim prijavama po slučajevima napada u kojima su oštećeni novinari. Ovo ne može da znači da je broj fizičkih napada i verbalnih pretnji zaista opao. Jednostavno, može da opada jedino broj prijava, a broj prijava može da opadne i zbog nezadovoljstva oštećenih radom nadležnih organa ili izostanka poverenja.
Na izjave tužilaštva da pada broj napada, moguće da jeste prijavljen manji broj napada, međutim podaci iz baze NUNS-a o pritiscima i napadima na novinare govore o tome da je prijava trebalo da bude više. Možda se u taj broj ne uračunavaju slučajevi u kojim su novinari propustili da navedu da su novinari, ili su napadi izvršeni zbog posla koji obavljaju. Napadi mogu da se odnose na krivična dela koja nisu u osnovi u vezi sa napadima na novinare.
U svakom slučaju, veliki je broj slučajeva u kojima novinari iz različitih razloga jednostavno ne žele da prijave fizički napad ili verbalnu pretnju.
Nema klasičnih propusta i nepostupanja, čak ima dosta dobrih i brzih primera reakcije Ministarstva unutrašnjih poslova i Tužilaštva. Ono što zabrinjava su primeri izostanka reakcije po službenoj dužnosti, slučajevi u kojima oštećeni novinari i novinarke, i predstavnici novinarskih udruženja smatraju da je tužilaštvo moralo da reaguje.
IZVOR: NUNS