Živimo „vreme koje je iskočilo iz zgloba”, kako kaže princ Hamlet, i to u svakom pogledu ekonomskom, političkom, moralnom, mentalnom… I dok pandemija korona virusa jača sa novim žarištima na dnevnom nivou, konfuzna i teatralna komunikacija zvaničnika sa javnošću direktno utiče na pad poverenja u zvanične informacije i porast gradjanskog nezadovoljstva, a organi javne vlasti pokazuju visok stepen nervoze. Dešavanja protekle nedelje eskalirala su na pitanju bezbednosti i prekomerne upotrebe sile, posebno kada je o novinarima reč.
Ekipa Bete, reporter i dva snimatelja, brutalno su pretučeni obavljajući svoj posao tokom noći izmedju 8. i 9. jula na ulicama Beograda gde su trajali protesti. Novinar Žikica Stevanović zadobio je ozbiljne udarce po glavi, razbijena mu je arkada i veći deo noći proveo je u hitnoj pomoći, gde su mu povrede sanirane. Incident se dogodio ispred Pravnog fakulteta 15 minuta pre ponoći, kada ga je policija rasterujući demonstrante, udarila i oborila na zemlju. Nekoliko minuta kasnije, jedan od pripadnika policije se vratio i više puta ga udario pendrekom dok je ležao na zemlji. Sve vreme kolega Stevanović je mahao novinarskom legitimacijom, ali to nije imalo nikakvog efekta.
Snimatelj Relja Pekić našao se u grupi demonstranata koje je policija opkolila u Kralja Milana kod Beogradjanke i na snimku koji je napravljen oko ponoći jasno se vidi momenat kada policija počinje da tuče gradjane, a on sa ledja dobija udarac u glavu pendrekom. Slično iskustvo imao je i snimatelj Luka Predja u Bulevaru Kralja Aleksandra kod Tašmajdanskog parka, kada je dobio više udaraca po telu. Obojica su upozoravali da su reporteri na radnom zadatku, ali do onih koji su upotrebljavali pendreke te noći, poruke nisu stizale.
Naravno, ekipa Bete ne deli jedina ova iskustva, bilo je bezbroj udaraca, koškanja i ometanja novinara koji su obavljali svoj posao proteklih dana i ovim tekstom želi da se ukaže na značaj tih dogadjaja, imajući u vidu da brutalne batine dolaze od organa javne vlasti koji imaju obavezu da štite njihova prava, baš kao i prava drugih gradjana.
Beta je uputila javni zahtev ministru unutrašnjih poslova Srbije, Nebojši Stefanoviću, i direktoru Policije, Vladimiru Rebiću, da hitno i u što je moguće kraćem roku ispitaju kako i pod kojim okolnostima su pretučeni novinar i snimatelji dok su izveštvali o događaju od javnog interesa. Dosadašnja praksa ovim povodom ne ohrabruje, međutim od zahteva se neće odustati dok se ne dobije konkretan odgovor, a slučaj je prijavljen i svim domaćim i inostranim organizacijama koje se bave medijskim slobodama i zaštitom novinara.
Postavlja se pitanje šta medijska kuća koja je poslala ekipu da izveštava sa događaja visokog bezbednosnog rizika, može konkretno da preduzme u ovakvim situacijama?
Najčešća praksa je pokretanje parničnog postupka tužbom oštećenog (na osnovu medicinske dokumentacije) protiv Republike Srbije kao odgovorne za nezakonit i nepravilan rad organa koji je štetu prouzrokovao, u smislu odredaba Zakona o obligacionim odnosima. To podrazumeva sudski postupak koji ce trajati najmanje dve godine i u najboljem slučaju završiti sa nadoknadom štete u maksimalnom iznosu do 200.000 dinara. Spor vodi novinar, a ne medijska kuća, I to je po pravilu najčešći epilog ovakvih situacija. Međutim, počinilac nije jasno indentifikovan, odnosno on je i dalje javnosti nepoznat!
Druga mogućnost je pokretanje krivičnog postupka protiv policajaca, kao NN lica. To podrazumeva da nadležno tužilaštvo istraži ceo slučaj i dođe do lica na službenoj dužnosti koji su dela počinili. Na žalost, većina advokata otvoreno pokazuje sumnju da će u tom pravcu bilo koji tužilac razmišljati. Tome u prilog idu i izjave zvaničnika proteklih dana, od šefa policije, preko nadležnog ministra, premijerke, ombudsmana, koji su uglas poručili da nije bilo prekomerne upotrebe sile.
Visok stepen suzdržanosti da se u ovakvim slučajevima može voditi uspešan krivični postupak koji pokazuju advokati leži pre svega u sudskoj praksi, kao i činjenici da se od državnih organa koji su počinili krivično delo očekuje i da ga procesuiraju, ali nije li to ujedno i jedan od najvećih izazova demokatskih društava.
Pod uslovom da postoji odgovornost, profesionalnost i volja, proces istrage ne bi trebalo da predstavlja „nemoguću misiju”. Policajci koji su proteklih večeri pod punom opremom i maskirani uvodili red na ulicama Beograda i drugih gradova, bili su u obavezi da nose jasno istaknute značke sa identifikacionim brojem, kao i pločice sa imenom i prezimenom. U gužvi i komešanju tokom noći teško je videti ta obeležja i zabeležiti ih, posebno kada udarci dolaze sa leđa i obaraju na zemlju.
Policija koja je bila na ulicama proteklih noći morala je da ima i jasan rasored mesta i vremena koje su na određenim tačkama provodili „dejstvujući”, o čemu brigu vode rukovodioci njihovih jedinica koji su bili i zaduženi za pravljenje tih rasporeda. Upravo preko tih podataka, kada ima volje ( i poverenja da će se to uraditi) lako se dolazi do izvršilaca, odnosno onih koji su prekoračili ovlašćenja i demonstrirali silu.
Ali vratimo se ponovo na pitanje koji je prostor za delovanje medijskih kuća koje su poslale ljude na događaj visokog rizika (pored asistencije oko sudskih procesa)? Odgovor je prilično jednostavan: u javnosti je neophodan stalni pritisak i insistiranje da se slučajevi sa novinarima koji su bili na radnom zadataku, predstavili se kao press i završili sa kopčama na glavi i krivično procesuira,
Ovaj tekst je još jedan od pokušaja da se ukaže na neophodnost zajedničke i kontinuirane akcije medija, udruženja i asocijacija na zaštiti novinara na zadatku. Činjenice da sudska praksa ne daje preveliku nadu, a jedini otvoreni put je dug, težak i neizvestan, ne sme da pokoleba i izazove malodušnost i pasivizam. U suprotnom pravi počinioci, koji su odlučili da prebiju ljude koji obavljaju svoj posao i jasno se legitimišu kao novinari, ostaju sakriveni i ne kažnjeni. A samim tim i ohrabreni da to učine ponovo i ponovo i….
Zlata Kureš, izvršna direktorka novinske agencije Beta press i članica upravnog odbora Asocijacije medija