Da li je Srbija pripremljena ušla u pandemiju? Ovo pitanje se može postavljati zdravstvenom sistemu Srbije, da li je bio dovoljno pripremljen za ovo u čemu danas živimo? Isto pitanje se može postaviti i za medijske slobode, ljudska prava i demokratiju. Ostavimo demokratiju i ljudska prava po strani, za potrebe pisanja ovag teksta. Vratićemo im se sigurno još mnogo puta do kraja godine, preko letnjih vrelih izbora, pa do svega što će nas čekati u prvim danima nakon COVID19 kada budemo procenjivali koji se sve članovi Ustava moraju ponovo osvajati da bismo očuvali institucije, ali i sva prava koja su garantovana.
Dodatno pitanje je da li se u proteklim nedeljama cenilo istinito izveštavanje, a ne samo zavaravanje i tabloidno novinarstvo? Da li je država svoje građane pripremila na to da se medijske slobode brane svim sredstvima, kao što i piše u Ustavu, zakonima i obevazama koje smo preuzeli članstvom u Ujedinjenim nacijama, Savetu Evrope, OEBSu i naravno u svemu što nam je upisano na putu evrointegracija?
Mnogo je pitanja koja možemo postaviti institucijama i u ovim danima, a još glasnije nakon ukidanja vanrednog stanja, istraživati i tražiti jasne odgovore i odgovornost.
Verujem da je sada većina spoznala da nas neproverena informacija može skupo koštati, a na to nas podseća i nedavna objava Domestosa upućena svima da se uzdrže od konzumiranja ovog proizvoda kao leka, no za to ne možemo kriviti samo medije, već i one koji medije koriste za svoj populizam.
Ovo vreme, od sredine marta, od proglašenja vanrednog stanja dalo nam je novu sliku medija. Veliki je porast konzumiranja vesti na internetu, informacije koje tu možete dobiti gutaju se, profitirali su i elektronski mediji, dok je prodaja štampanih medija drastično opala. Socijalni mediji imaju svoje mesto u informisanju građana. Neophodno je danas, uprkos pandemiji i isključivom fokusu na zdravlje, ubrzati proveru informacija, a mediji koji to čine za vas su zato i zadobili našu podršku u Fondaciji za otvoreno društvo.Odakle početi, kada morate opisati medijsku scenu u zemlji poput naše, koja je prošla kroz komunizam, ratove, sankcije, ubistvo premijera, a sada se bori sa globalnom pandemijom COVID19. Naučili nismo mnogo iz prethodnih kriza, čak ni iz poplava 2014. godine o neophodnom istrajavanju na zahtevima za poštovanje medijskih sloboda i slobode izražavanja.
Za početak, dobro je da je Vlada odustala od potpune centralizacije i nakon jednog dana poništila Zaključak koji je donela, za koji smo svi jasno rekli da je besmislen, nepotreban i nemoguć u demokratskom društvu. To je sve iza nas, koštala nas je ta avantura manjeg pada na lestvicama međunarodnih rejtinga medijskih sloboda. Ono što nas sada mora interesovati je šta je ispred nas? Kako očuvati nezavisne medije nakon korone?
Najkvalitetniji deo medijske scene su zasigurno istraživački novinari i portali, tu su redakcije dnevnih i nedeljnih listova koji u ovom teškom i nesigurnom vremenu prave vesti, preispituju sagovornike, novinari koji u studiju ili na konferencijama za štampu postavljaju prava pitanja, dolaze do podataka, objavljuju ih.
Kada tome dodate ekonomske probleme sa kojima se suočavaju, možemo reći da su nezavisni mediji i novinari naši heroji, uz lekare i medicinsko osoblje.
Napadi na novinare, naročito na lokalu mora biti poziv na reakciju svih, kao što se reagovalo na privođenje Ane Lalić. Tu se otvara i pitanje nezavisnog pravosuđa i sposobnosti da se stavi u funkciju zaštite medija, novinara, slobode izražavanja i prava građana na istinito i pravovremeno informisanje, ali o pravosuđu ćemo raspravljati pred kraj ove godine, u okviru daljih koraka ka izmeni Ustava i ojačavanju ove sputane grane vlasti.
Vratimo se medijima, nedeljnici su u svojevrsnoj krizi, Vreme je, za razliku od NINa i Nedeljnika dobilo celofansko pakovanje, da ne brinete kada kupujete da li je još neko listao vaš primerak. Novi magazin je odlučio da pređe samo u onlajn izdanje, a da li će se vratiti u štampu, videćemo.
Elektronski mediji imaju svoje brige, ostala je jedna nacionalna frekvencija koju REM može dodeliti, nadam se pametno popunjavajući jaz koji postoji u medijskom prostoru.
REM od uvođenja vanrednog stanja ima svoju dinamiku, koja je malo vidljiva u javnosti, ali ima rasprave, predloga, glasanja, preglasavanja. Novoizabrani članovi nisu sedeli skrštenih ruku, već su reagovali na sve probleme koji su sada mnogo očigledniji. Nije zalud to bila tema naših dijaloga na Fakultetu političkih nauka i kasnije sa Evroparlamentarcima.
Lokalni mediji već sivoj slici, dodaju niz problema, od održivosti, do lokalnih pritisaka.
Tu se opis medijske scene u Srbiji za vreme pandemije ne završava, mnogo je izazova.
Fondacija za otvoreno društvo je u ovih pedesetak dana, od kada se svima nama život promenio, uradila mnogo da se saniraju prvi udari pandemije. Podršku smo dali medicinskim radnicima, nabavljali opremu, testove za otkrivanje virusa, ali smo kao i uvek pomagali i onima koji su najugroženiji tokom krize, najsiromašnijima, koji će i u danima pandemije, a mnogo više i nakon nje osećati posledice, gubitak poslova, prihoda. Podržali smo i medije, a kao i uvek, tamo gde rečima branimo neko pravo, branimo i održivost.
Za kraj, dao bih dve kratke lekcije, ne morate ih odmah primeniti, ali razmislite o njima:
Ukoliko ste na vlasti, a mediji vas ne nerviraju skoro svakodnevno, znači da preko puta sebe nemate novinare i nezavisne medije, nego sopstvenu PR službu.
Ukoliko ne možete da podnesete kritiku nezavisnih medija i teška pitanja novinara, onda ne razumete član 50. Ustava koji vam govori o slobodi medija:
“Svako je slobodan da bez odobrenja, na način predviđen zakonom, osniva novine i druga sredstva javnog obaveštavanja.
Televizijske i radio-stanice osnivaju se u skladu sa zakonom.
U Republici Srbiji nema cenzure. Nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja samo ako je to u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje ili radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje.
Ostvarivanje prava na ispravku neistinite, nepotpune ili netačno prenete informacije kojom je povređeno nečije pravo ili interes i prava na odgovor na objavljenu informaciju uređuje se zakonom.”
Tu se citat člana 50. Ustava završava, a na nama je da odaberemo da li ćemo verovati u moći najvišeg pravnog akta naše zemlje. Odmah da vam kažem, lakše je verovati u moći ispijanja Domestosa, nego u Ustav, ali su posledice tog preovlađujućeg verovanja fatalne.
Milan Antonijević, izvršni direktor Fondacije za otvoreno društvo