Zatečena i tužna, pokušavam da uparim vreme i događaje, i sve se slaže i spaja, kao reč na reč i slika na sliku… Život i novinarstvo: naše sudbine i profesionalne deformacije. Sad, kad je došlo vreme za rastanak, ja se prvo setim sastanka: Zorana sam upoznala 2018, do tada mi je bio poznat po čuvenju, žurnalističkom pedigreu, prepoznatljivoj bradi, odsečnom tonu i brtkom opisu naše stvarnosti…
Veliko pakovanje inteligencije, sa kratkim uputstvom za upotrebu!
Beše baš gospodin Sekulić i u konkursnoj komisiji, kada sam došla na razgovor u Asocijaciju medija, odakle i ovo sad pišem. Od početka svoje karijere u medijima, uvek sam se lako razumela sa urednicima… Još kad sam počela, kao mlada novinarka, pa sve do ovog doba kada radim za dobro svih novinara. Učila sam od Manje Vukotića u „Novostima“, od Vese Simonovića u „Blicu“, onda i od Sekulića, u našem udruženju…
Ma, kakav triling asova, u medijskom pokeru na sve ili ništa…
Sa takvim štihovima, uvek se igra otvorenim kartama!
E, na tom razgovoru, Zoran mi je doslovce rekao: „Znate, Izabela, ovaj posao ne podrazumeva striktno radno vreme“, na šta sam se samo nasmejala i klimnula glavom, u znak odobravanja. Mislim da je i on brzo shvatio sa kim će imati posla. Brzo sam zaslužila njegovo poverenje i njegovu podršku, čak mislim da se ni gosn Sekulić nikada nije pokajao zbog profesionalnog izbora saradnika. Doduše, nismo bili formalisti, na poruke smo odgovarali bez zarez, a sve dogovore sklapali u slast, uz knedle u „Ferdinandu“ – on sa šljivama, ja sa pistaćima. Kao u partiji tablića, pisali smo recke, koje smo sabirali i precrtavali opet odlaskom na knedle. Znači, dugujete mi tri sa pistaćima, a ja Vama tri sa šljivama. Dogovarali smo i odlazak u polastičarnicu „Zora“, u Glavnoj ulici Zemuna, tamo gde se kesten pire preliva starinskim šlagom od sveže pavlake…
Kesten će u zimu, ali kasno je…
Uživala sam dok smo pričali o starom Beogradu, jer Zoran je, samo na lepši način, prepričavao legendarne priče mog ćaleta Milutina, veterana Savamale… Sekulić je živeo u zgradi sa Zoranom Radmilovićem i mogu samo da zamislim, kakve su to predstave bile! Sretao se i sa Ljubom Tadićem, na hodniku, kada krene u igru, sa Mirom Karanović bio školski drug… Često je, uz kafu, neizbežnu pljugu i pumpicu, kroz gusti dim jedva dolazio do vazduha, tek da se nanovo priseti i drugova iz vojske. Oni su danas „svetski moćnici“, situirani u srcu Evrope, u Briselu, u Evropskog parlamentu. E, te i takve, Sekulić učio je ćirilicu?!
Umalo da zaboravim kad je jurio na Aerodrom „Hitrou“, da ne zakasni na let iz Londona za Beograd. Pa, kako baš njemu, da pred auto iskoči slavni Šon Koneri, stvarno ne znam, al umalo da ga Zoran pregazi… Pa, sad vi vidite ko je tu ispao Džems Bond 007. Eto, prošlo je šest godina, razgovori, dogovori, sastanci, prijemi, ambasadori, sekretari, ministri i državni činovnici… On bi svakog prvo odmerio ispod oka, pa mu zalepio pravičnu etiketu od srca. Uostalo, njegov Fonet, za više od tri decenije postojanja, nikada nije proizveo lažnu vest…
Zato su i život i karijera Zorana Sekulića jedna velika istina!
P.S.
Na mene je red: Molim Vas, jednu knedlu sa pistaćima za ovde, a knedlu sa šljivama za poneti…
Putuj učitelju, Slava Ti je večna!
Izabela Brankovć
(foto: FoNet/Aleksandar Barda)