Kada vas neko jednom prevari, može se reći da ste naivni. Ali kada vas ta ista osoba prevari i drugi put, onda svako ima pravo da vam kaže da ste – glupi.
Davne 2018. godine, ne svojom voljom, kao direktor Drame Narodnog pozorišta ušao sam u dijalog sa predstavnicima izvršne vlasti zabrinut nad činjenicom da Drama Nacionalnog teatra, koja u tom trenutku iza sebe ima veliki međunarodni umetnički ugled, u godini jubileja, 150 godina postojanja, neće imati dramsku premijeru sedam meseci. Nisam razumeo zašto o tim problemima ne može da odlučuje nadležno ministarstvo, već se time bavi predsednica Vlade, koja – zaprepastih se – baš kao i ja nije imala poverenja u svog ministra kulture i koja je svoje ingerencije glede kulture prenela na, za mene do tada nepoznatu grupaciju, u umetničkom smislu kontroverznog imena – Kreativnim industrijama. To da me je tom prilikom ta skupina utilitarista masno slagala i još masnije iskoristila, manje je važno od činjenice da je njihov angažman imao za posledicu trogodišnji repertoarski debakl teatra čije sam umetničke interese zastupao. Dakle, ispao sam naivan.
Krajem prošle godine Udruženje dramskih umetnika Srbije me je pitalo da li sam saglasan da me predlože za člana Saveta REM-a. Kada sam saznao da je postupak izbora u ingerenciji Skupštine Srbije, koju sada vodi nekadašnja predsednica Vlade, iskustvo mi je govorilo da ponudu treba odbiti, ali nakon što mi je objašnjeno da se u dijalogu nevladinog sektora i predstavnika vlasti, pod monitoringom predstavnika Evropske unije, OEBS-a i Kraljevine Norveške, došlo do zaključka da je medijska slika u Srbiji loša, a da za to posebnu odgovornost snosi stari Savet REM-a, te da je plod tog zaključka izuzetno liberalan Zakon o elektronskim medijima, koji će obezbediti nezavisnost tog važnog tela koje treba da uvede red u haotičnu medijsku stvarnost, što je od izuzetne važnosti za napredak Srbije u evrointegracijama, odlučio sam da zanemarim razum i prihvatio sam saglasnost.
I već na prvom koraku ispostavilo se da sam ispao glup. Zašto? Zato što sam ušao u postupak koji je u svim fazama ignorisao odredbe Zakona o elektronskim medijima po kojem je trebalo da bude sproveden. Naime, iako su striktno određeni rokovi za raspuštanje starog Saveta REM-a i raspisivanje postupka za izbor novog, neko je odlučio da te odredbe ne ispoštuje.
Opravdanje za tako što je taj neko pokušao da nađe u tome da je REM Olivere Zekić potpuno samostalno (izvinite zbog ironije) odlučio da podnese zahtev za ocenu ustavnosti postupaka koje propisuje Zakon o o elektronskim medijima. To, naravno, ne bi smelo da odlaže primenu zakona, što su na kraju priznali i sami vlasnici vlasti, time što su ipak raspisali izbore za Savet REM-a, ali sa velikim zakašnjenjem, mimo zakonskog roka.
Dalje, Zakon vrlo jasno propisuje ko može da predlaže kandidate za člana Saveta REM-a, ali i ko su kandidati koji mogu biti predlagani. U Zakonu stoji, između ostalog, da „Ćlan Saveta može biti samo lice koje ima ugled u javnosti“, a da bi neko imao ugled u javnosti, složićemo se, preduslov je da ga ta javnost prepoznaje. Kada sam pogledao spisak predloženih kandidata, zapanjio sam se kada sam shvatio da je veliki broj njih potpuno nepoznat. Ne tvrdim da neko ko nije poznat u javnosti ne može biti stručan za poslove koji se obavljaju u savetu REM-a, ali ako podatke o nekima od njih ne možete naći ni najupornijom pretragom na internetu, onda oni po slovu Zakona ne mogu biti kandidati.
Još veća nezakonitost se može utvrditi u tome da je Odbor za kulturu i informisanje bez ikakve provere prihvatio, na primer, predloge predlagača koji nisu dostavili dokaze da ispunjavaju Zakonom striktno propisane odredbe da imaju najmanje 300 članova koji plaćaju članarinu. Mnogo je takvih primera, ali najzanimljiviji je onaj nekakvog Društva novinara Niša kojem je Odbor na reč poverovao da okuplja 300 članova ne zapitavši se barem odakle toliko novinara u Nišu. Neka udruženja suočena sa činjenicom da se na njihovim računima vidi da ne prikupljaju članarinu, branila su se time da se kod njih može biti član besplatno, što je je u najširem smislu i dozvoljeno, ali nije u skladu sa Zakonom o elektronskim medijima. Brojnih primera nezakonitosti bilo je i na drugim razinama, a meni je, na primer, zapalo za oko da je u kategoriji umetničkih udruženja, u kojoj sam ja predložen, jednog od mojih protivkandidata predložilo Udruženje nastavnika muzičke kulture koje se bavi „unapređenjem muzičke nastave“!!!
Kao krunu ovog postupka izbora, doživljavam fazu javnog slušanja 18 kandidata koji su ušli u drugi krug izbora, a koja se dogodila u maloj Sali Skupštine Republike Srbije, koja ima nekih dvestotinjak kvadrata, i u kojoj su „sasvim slučajno“ na metar od mene poseli člana Odbora za kulturu i informisanje, izvesnog Nebojšu Bakareca, koji je kao jedan od narodnih poslanika bio zadužen za kontrolu zakonitosti postupka izbora članova saveta REM-a, a koji je na jednoj od prethodnih sednica Odbora izjavio da sam ja decenijama novinar Danasa, dakle „Đilasov i Šolakov novinar“ te da sam s tim u vezi „poznat isključivo po antisrpstvu“ i „mržnji prema sopstvenom narodu“ što po tom članu Odbora znači da „ne treba da radim u bilo kojoj državnoj organizaciji“ jer ja „radim protiv države“. To što ja već dve decenije nisam honorarni saradnik „Danasa“, u kojem sam pisao pozorišnu kritiku i kolumne na temu problema u teatru, jasno ukazuje na to da se članovi Odbora nisu bavili ni činjenicama ni stručnošću kandidata, već politikantskim diskreditovanjem za njih nepodobnih pojedinaca.
Permanentno provociranje koje sam tokom slušanja doživljavao od Bakareca i njegovo ponovljeno klevetanje da sam antisrbin, na koje predsednica Odbora nije reagovala, bilo je krajnje neprijatno za mene, a kada sam ga suočio sa time da sam se obratio poverenici za zaštitu ravnopravnosti, koja mi je ukazala na odredbe Ustava i Zakona o zabrani diskriminacije, koje potvrđuju da sam u ovom procesu diskriminisan od strane Bakareca, ali da ga „imunitet neodgovornosti“ štiti od sankcija, njegovo ponašanje je postalo izrazito agresivno. Da bih izbegao incident, odlučio sam da slušanje napustim sat i po pre kraja, vrlo ljut što sam sebi dopustio nepotrebnu dozu javnog rvanja u blatu, odlučan da povučem svoj pristanak za kandidaturu, jer nisam želeo da učestvujem u procesu koji je zasnovan na očiglednom kršenju zakona.
Ispostavilo se, dan kasnije, da još 6 kandidata imaju isti stav o ovom procesu te sam zajedno sa njima javnosti saopštio svoju odluku. Pravnici kažu da ovim povlačenjem kandidatura, u 5 od devet kategorija nema jednog ili nijednog kandidata za izbor, što onemogućava formiranje Saveta REM-a. No, kako je u ovom procesu do sada Zakon o elektronskim medijima prekršen u svakoj fazi, ne bi me čudilo da ga Skupština prekrši i u onoj poslednjoj, pa da od 11 preostalih članova izabere 9, i tim činom proces bezakonja ogoli do kraja.
E sad, vratimo se na početak. Ušao sam u ceo ovaj proces svojevoljno, iako sam imao iskustvo od pre šest godina. Znao sam da izbor za članove Saveta REM-a treba da sprovede Skupština Republike Srbije, čija je predsednica ona ista osoba koja me je 2018, kao predsednica Vlade, govoreći mi jedno, a radeći drugo, izmanipulisala. Šta to govori o meni, a šta o njoj, zaključite sami. Na meni je da, ukoliko se Skupština Srbije u finalu ovog grotesknog procesa opredeli za potvrdu bezakonja, u sladu sa članom 6. Zakona o zabrani diskriminacije, a na osnovu odgovora na pritužbu koji sam dobio od Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, osporim ceo proces izbora za članove Saveta REM-a, tokom kojeg sam doveden u nepovoljni položaj u odnosu na druge kandidate. Koliko je to izvodljivo u zemlji u kojoj Skupština flagrantno krši zakone koje sama donosi ne znam, ali već sam i sebi i drugima dokazao sam da sam dovoljno glup da to pokušam.
Za sam kraj, želeo bih da sa vama podelim jednu mudrost mog profesora dramaturgije Vladimira Stamenkovića, koji je govorio da drama ima potencijal samo ako njenu priču možete svesti na jednu rečenicu, mada to još uvek ne znači da je valjana. Ovu grotesku oko izbora za Savet REM-a, prepunu niskomimetskih likova, uveren sam da možemo svesti na jednu izreku sa juga Srbije – Vaška kad se podnajede, ona počne iz kose u oči da ulazi!