U vremenu postistine, kada se neosnovane tvrdnje ili bezočne laži serviraju kao vesti, birači ostaju zaglavljeni u svojim silosima, okruženi istomišljenicima, gde im je sve teže da čuju šta ima da kaže druga strana. A bez toga nema zdrave demokratije
Kako nam se ponovo dogodio Donald Tramp? Ovo je naravno kompleksno pitanje koje treba analizirati iz više perspektiva. Ja ću se ovde ukratko pozabaviti ulogom medija u Trampovom trijumfu, iako je i to tema kojom će se istraživači detaljnije tek baviti.
Za početak da razjasnimo zašto nam je Tramp ovde zanimljiviji od Kamale Haris: pa, iz prostog razloga zato što smo i pre osam godina i sada videli da taj čovek može da odvali bilo koju glupost, gnusobu ili laž i ne izgubi podršku svojih pristalica. On je simbol onoga što se naziva epohom postistine.
Ko su ljudi koji glasaju za Trampa i zbog čega to rade?
Profesor međunarodnih odnosa na Kalifornijskom univerzitetu u San Dijegu Branislav Slančev nudi dobar odgovor. On Trampove birače deli u tri grupe.
Prvu čine tvrdokorni fanovi koji su uz Trampa od početka, koji misle da su izbori 2020 pokradeni, da Trampa neopravdano proganjaju, pa čak i da je The Donald mesija. Oni su najmanja grupa ali veoma glasna.
Televizija je u SAD oduvek bila više polarizovana nego u Evropi zbog toga što je pod okriljem Ustavom garantovanog koncepta slobode govora slabije regulisana; nema obaveze da bude nepristrasna kao u Evropi. Isto važi i za radio
Sledeću čine donekle obavešteni građani koji konzumiraju desno orijentisane medije u kojima vide groteskno iskrivljenu sliku levice, pa misle da se bore protiv socijalizma koji im se prikrada s leđa, protiv elita koje im nameću globalizaciju, protiv, kako ga vide, ispiranja mozgova u školama oko transdžender prava i sve to tako. I koji misle da će demokrate da im oduzmu prava, oružje i veru. Njima je sve to u suštinskoj suprotnosti sa duhom Amerike. Tamo gde mi vidimo u Donaldu Trampu osuđenog kriminalca, oni vide nekoga ko se suprotstavio establišmentu pa ga sad sudski ganjaju za sitnice. Tamo gde mi vidimo nekoga ko ne može da sastavi koherentnu rečenicu, oni vide nekoga ko ume da priča bez telepromptera (srpski: idiota).
I tako dalje, ima još mnogo toga što ove pristalice Donalda Trampa vide drugačije od ostalih.
I konačno, kaže Slančev, treću i možda najveću grupu čine disciplinovani republikanski birači koji će glasati za svakoga koga ta stranka nominuje. Njih politika mnogo ne zanima. Nama su najzanimljiviji ovi iz druge i treće grupe.
Da vidimo sada gde se Amerikanci informišu.
Uoči ovih izbora tim istraživača sa četiri univerziteta u SAD, a u sklopu projekta Civic Health and Institutions, anketirao je preko 25.000 ljudi u Americi da vidi šta su im glavni izvori informacija.
Ova onlajn anketa pokazala je da su najveći izvori informacija prijatelji i članovi porodice (29%), pa zatim vesti u medijima (26%). Uzgred, logično je pitati odakle prijateljima i porodici informacije, ali to je druga tema. Društvene mreže su treće na lestvici glavnih izvora (9%), a sveštenstvo na četvrtoj (2%).
Zanimljivo je da birači republikanaca manje konzumiraju vesti od onih koji se izjašnjavaju kao demokrate ili nezavisni, kao i da se među njima na prijatelje i članove porodice najviše oslanjaju oni bez visokog obrazovanja.
Televizija je inače i dalje neprikosnovena kao izvor informacija i na nju se oslanja više od 40% Amerikanaca. Nacionalne televizije i njihovi informativni programi najviše se gledaju u Konektikatu, Masačusetsu i Nevadi, a lokalne televizije dominiraju na Havajima i u Luizijani i Južnoj Karolini; u ove poslednje dve pobedu je odneo Tramp.
Televiziju, inače, najviše gledaju oni stariji, siromašniji i slabije obrazovani.
A televizija je u Americi oduvek bila više polarizovana nego u Evropi zbog toga što je pod okriljem Ustavom garantovanog koncepta slobode govora slabije regulisana; nema obaveze da bude nepristrasna kao u Evropi. Isto važi i za radio.
Danas su američki elektronski mediji verovatno više polarizovani nego ikada. Objektivnost se često zamenjuje navijanjem, a za istinom se više ne traga u dovoljnoj meri, što je posebno uočljivo kod desničarskih medija.
Foks njuz je, na primer, znao da izbori 2020. nisu bili pokradeni, ali je gurao tu priču da bi vratio gledaoce koji su u to vreme napuštali kanal. Šefovi Foks njuza su zaključili da je laž dobra za biznis, ali je stvar pukla prošle godine kada je proizvođač glasačkih mašina Dominion Voting Systems, koje se koriste u nekoliko saveznih država, pokazao e-mejlove u kojima se vidi da su ovi u Foksu znali da su tvrdnje o muvanju sa Dominionovim mašinama i pokradenim izborima – lažne. Na kraju je Foks platio Dominionu odštetu od 800 miliona dolara i izbegao suđenje.
U vremenu postistine, kada se neosnovane tvrdnje ili bezočne laži serviraju kao vesti, birači ostaju zaglavljeni u svojim silosima, okruženi istomišljenicima, gde im je sve teže da čuju šta ima da kaže druga strana. A bez toga nema zdrave demokratije
Ova epizoda je samo jedna od ilustracija teze da u vremenu post-istine, kada se neosnovane tvrdnje ili bezočne laži serviraju kao vesti, birači ostaju zaglavljeni u svojim silosima, okruženi istomišljenicima, gde im je sve teže da čuju šta ima da kaže druga strana. A bez toga nema zdrave demokratije.
Ono gde se u medijskoj sferi Amerika prilično razlikuje od gotovo svih evropskih zemalja jeste odsustvo snažnog javnog servisa. Sve evropske demokratije imaju jake i velike javne servise, čija pozicija je prilično zaštićena čvrstim zakonima. U Americi je javni servis pak minorni medijski igrač i sasvim je drugačije organizovan nego u Evropi, jer operiše kao velika mreža lokalnih stanica, sa nekim zajedničkim programima.
Elektronskim medijima u SAD dominiraju slabo regulisani komercijalni giganti koji se u informativnoj sferi ne ustručavaju da se opredele za jednu ili drugu političku opciju.
Istovremeno, Amerika i dalje ima fantastične štampane dnevne listove i magazine, ali njih čita relativno mali broj obrazovanih pripadnika srednje klase i intelektualne elite. Ispod toga je uglavnom mulj.
Američke novine inače tradicionalno uoči izbora govore svojim čitaocima kog predsedničkog kandidata podržavaju. Ove godine, međutim, jedna studija Nimanove fondacije za novinarstvo pri Univerzitetu Harvard utvrdila je da se skoro tri četvrtine listova uzdržalo od podrške. Među njima su bili, na primer, i legendarni Vašington post ili LA tajms, gde su vlasnici sprečili svoje redakcije da se izjasne.
I na kraju, ono što je možda najopasnije za demokratiju, ne samo u Americi, jeste činjenica da je publici danas lakše nego ikada da se isključi i ne prati vesti uopšte.
Novine se čitaju sve manje, posebno one lokalne; klasični radio i televizija sa šarenim sadržajem („za svakog po nešto“) izumiru i zamenjuju ih specijalizovani kanali i striming platforme koje se vestima ne bave.
U taj prostor ušle su društvene mreže i preuzele javni diskurs promocijom neistina i agresije. Političari nisu bili voljni ili u stanju da ih zauzdaju dok se možda još moglo i sada smo u situaciji da se laž tretira kao nešto normalno i da se širi brže i dalje nego istina. Evropa još nije u toliko velikom problemu jer javni servisi i regulacija medija za sada opstaju, ali Amerika, kao što vidimo, jeste.
Odakle ovaj zaključak? Pa odatle što nam Trampov uspeh pokazuje da činjenice igraju sve manju ulogu u izbornom procesu; percepcije su ključ uspeha. A Tramp je na tom terenu bio daleko efektniji.
* Autor je novinar i profesor novinarstva na Univerzitetu Napier u Edinburgu
IZVOR: Cenzolovka