“Prava vrednost novinarstva je njegova verodostojnost i nepodmitljivost”, rekao je medijski stručnjak Markus Špilman na današnjem predavanju “Kako da novinarstvo preživi eru lažnih vesti i veštačke inteligencije”, koje su za studente novinarstva i mlade novinare organizovali Pres centar UNS-a i Fondacija Konrad Adenauer.
Izazove sa kojima se suočava današnje novinarstvo Špilman je studentima predstavio u tri čina – „Kriza“, „Šta može da pođe po zlu“ i „Postoji nada“.
Oglašavanje ne predstavlja budućnost novinarstva
Govoreći o krizama, u uvodnom delu predavanja, Špilman je ukazao da su ekonomske najveće ali ne i jedine nedaće koja pogađaju novinarstvo. Ipak, da bi mediji bili održivi, neophodno je u digitalnom dobu pronaći idealan biznis model. Za njega, kako je dodao, ne postoji recept, već svaka redakcija mora pronaći ono što joj finansijski najviše odgovara.
Neophodno je, kako je rekao, imati kombinovani biznis model, jer oslanjanje na oglašavanje ne predstavlja budućnost novinarstva.
Kombinovani model ima, dodaje Špilman, Njujork Tajms, najuspešniji medij kada je u pitanju strategija digitalizacije.
Iako je, kako je naveo, i sam u svojoj karijeri pravio kompromise dok je vodio redakciju Novih Ciriških novina, važno je, kako je naveo, podići zid, i to Kineski, između oglašavanja i novinarskog posla.
Medijske pustinje postoje svuda, Srbija nije izuzetak
Ukazujući na krize koje su pogodile novinarstvo, Špilman je govorio i o medijskim pustinjama, odnosno oblastima u kojima su građanima uskraćene informacije od nezavisnih lokalnih, regionalnih, medija. Iako Srbija nije obuhvaćena ovim istraživanjem, ona, kako je istakao Špilman, nije isključena iz pomenutog fenomena.
Osim nedostatka informacija, problem su i dezinformacije, a tome su umnogome doprinele i socijalne platforme. X i Tik Tok su od komunikacionih mreža postali platforme za razmenu informacija, za koje ne važi ista regulativa kao za medije. Kako su u takvom okruženju primarni klikovi, lajkovi i šerovi, zanimljivost kao kriterijum za selekciju informacija preteže nad relevantnošću.
Mnoge od informacija koje kruže društvenim mrežama zasnivaju se i na glasinama, a na taj način socijalne platforme postaju teren pogodan za širenje dezinformacija. Kao primer, Špilman je naveo dezinformaciju da migranti jedu mačke, koja je izazvala informacioni haos u Ohaju.
I u plitkim vodama je moguće potonuti
Kada se govori o stranputici kojom je u nekim aspektima krenulo novinarstvo, ne treba, kako je dodao Špilman, posmatrati samo egzogene faktore, već bi i novinari trebalo da analiziraju vlastito potonuće.
To je, naveo je Špilman, za njih teško, jer im, iako stalno kritikuju, samokritika nije svojstvena. Ne uviđajući greške u vlastitim profesionalnim krugovima, novinari, kako je dodao, često predstavljaju „kastu koja želi sebe da zaštiti“.
U javnom informisanju je, rekao je Špilman, postao uočljiv simbol krda, jer, ukoliko jedna osoba pronađe senzaciju, svi posegnu za njom. Novinari, kako je dodao, uvek moraju imati na umu da se ne mora svakoj gluposti poklanjati pažnja. Iako se, kako je rekao Špilman, izreka da je u plitkim vodama nemoguće potonuti iznova ponavlja, istina je da je u njima najlakše udaviti se.
Kao razloge zbog kojih je novinarstvo posrnulo, Špilman je naveo manje poverenje publike u medije i veće informisanje putem socijalnih platformi.
Na dan izbora u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) se, kako je naveo, oko 25 odsto birača manje informisalo preko tradicionalnih medija nego pre četiri godine.
„Svaki četvrti glasač se informisao preko tradicionalnih medija, dok su se ostali informisali preko društvenih mreža ili se nisu informisali uopšte“, rekao je.
„Da“ ili „ne“ za stav u izveštavanju?
Poverenje publike u medije, sudeći po onome što je Špilman govorio, po nečijim gledištima, umanjuje i unošenje novinarskog stava u izveštavanje.
On je stoga i analizirao da li novinari treba da inkorporiraju svoj stav u sadržaj koji kreiraju. Dok su mlađi novinari, kako je rekao, otvoreniji prema izveštavanju koje odstupa od objektivnog, postoje i mnogi koji zdušno brane viđenje da novinar treba biti glas stvarnosti, ali ne i njen komentator.
Špilman je rekao da novinar nakon događaja poput rata u Gazi ne može ostati nemi posmatrač, jer je novinar istovremeno i čovek. S druge strane, dodao je da trend unošenja stava u faktografiju može stvoriti ili produbiti polarizaciju u društvu.
Neki novinari i teoretičari novinarstva su, kako je dodao Špilman, viđenja da sam proces selekcije, klasifikovanja informacija i davanja prednosti nekim podacima predstavlja unošenje stava u izveštavanje.
Postoji nada
Profesionalnošću i bežanjem od mentaliteta krda, novinar, kako je rekao Špilman, može zaštititi kvalitet – koji je i garancija za poverenje publike.
Špilman je dodao da novinari, ukoliko iskoriste svoj potencijal, neće moći da budu zamenjeni veštačkom inteligencijom.
On je istakao da će alati koji rade uz pomoć veštačke inteligencije preuzeti obavljanje mehaničkih radnji, ali da nikad umesto čoveka neće moći da zaključuju, pronalaze zakonitosti, prolaze iznova kroz obimnu dokumentaciju. Ukratko, neće moći da budu istraživački novinari.
Iako veštačka inteligencija istovremeno predstavlja opasnost za širenje lažnih vesti, ona ujedno predstavlja šansu za kvalitetno novinarstvo, i to zbog vremena koje novinari dobijaju za temeljne analize.
Ko je Markus Špilman?
Markus Špilman je u dvadesetogodišnjoj novinarskoj karijeri bio dopisnik iz kriznih i ratnih područja. Predsedavao je etičkim odborom „Fondacije Saveta za štampu Švajcarske“ i Nadzornim odborom Internacionalnog medijskog institita (IPI) u Beču. Član je Federalne medijske komisije EMEK, nezavisnog stručnog tela za savetovanje švajcarske vlade i institucija, i predavač na Fakultetu St. Galen za medijski menadžment i novinarstvo.
Razgovor je moderirao direktor Fondacije Konrad Adenauer Kristof Plate.
IZVOR: UNS