“Nama niko ne može da postavi granice i ne pristajemo na bilo kakve granice. Ali, ako se profesionalno i odgovorno bavite novinarstvom, vi sami morate da imate granicu koju ne smete da pređete upravo zbog toga da ne biste prešli u nešto što je tabloidno i neprofesionalno novinarstvo.”
Punih 20 godina Insajder radi pod jednim sloganom koji ga je verovatno odredio više nego bilo šta drugo – “Postoje granice koje se ne prelaze, tu počinje Insajder”. O prelasku tih granica svih ovih godina, o svemu što je taj prelazak pratilo, o putu od emisije do televizije i jubileju koji Insajder obeležava, za Insajder intervju je govorila Brankica Stanković, osnivač Insajdera i glavna i odgovorna urednica Insajder televizije.
“Kada pogledam šta mi se sve desilo u prethodnih 20 godina, i profesionalno i lično, drugima se nije desilo za tri života… Sve se menja, samo smo mi ostali mladi, lepi i pametni, šalim se. Naravno da smo se i menjali kroz ovih 20 godina, menjale su se razne okolnosti, menjale su se razne vlasti, ali ono u čemu se nikada nismo promenili, to je naš odnos prema poslu, nikada nismo promenili borbu za iste vrednosti.” – kaže Brankica Stanković, naglašavajući da je poražavajuća činjenica, to što se Insajder već 20 godina praktično sam bori za istu stvar; a, to je da zakon bude isti za sve, da oni koji su na vlasti ne zlopotrebljavaju svoju moć i poziciju i da poštuju građane, jer je ovo zemlja i država svih građana koji u njoj žive, a ne samo pojedinaca koji su na vlasti.
“Ja se često osećam kao da sam stranac u svojoj zemlji, kao da sam ovde gost i da svakog trenutka može neko da mi kaže – ‘ajde sad beži odavde, nemaš ovde nikakva prava. Ali mi je baš taj osjećaj pokretač, jer ovo je moja zemlja i ne pada mi na pamet da se pred bilo kim, bilo kada, sklanjam. Otuda i svi rezultati, koje je postigao Insajder.”
Stanković objašnjava da je Srbija daleko od demokratskog društva, od uspostavljanja ispravnog sistema vrednosti, kao i od poštovanja osnovnih ljudskih prava. Ona veruje da je uloga medija da se bori za sva ta prava. Na pitanje novinara i urednika Insajder Intervjua Jugoslava Ćosića šta se zapravo obeležava jubilejem od 20 godina trajanja – da li je to trajanje šunda i kiča ili je 20 godina konstantnog stresa kada se neko bavi odgovorno novinarstvom.
“To je jedan jako stresan i odgovoran posao, a novinari zaboravljaju da imaju ogromnu odgovornost. Sada I ja samoj sebi zvučim kao da sam sa druge planete, jer dok pričamo o odgovornosti koju treba da imaju novinari i čega se mi u Insajderu pridržavamo; paralelno sa tim imate poplavu tabloida, crtanje meta, poziv na linč, optužbe bez ikakvih dokaza… To je jedna situacija koja vas često dovede u poziciju da razmišljate, čemu se ovo što mi radimo i šta je meni sve ovo trebalo u životu ovih 20 godina. Ali, s druge strane, nekako i u redakciji često zaključujemo pa to je zapravo njihova sremota, a ne naša.”
Početak Insajdera – “Rukopisi ne gore”
“Prva emisija serijala “Rukopisi ne gore” te 2004.godine je nastala tako što sam htela da objasnim ljudima, javnosti šta se desilo pre i posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. Ja sam tada radila kao urednik na radiju B92 i pojavila se vest da su se pripadnici žandarmerije, koji su tada bili u sastavu MUPa, pojavili ispred sudnice Specijalnog suda u kojem je trebalo da počne suđenje za ubistvo premijera Srbije. Pojavljuju se u majicama sa glavom besnog vuka, to je bio zaštitni znak tada, rasformirane Jedinice za specijalne operacije (JSO), čiji su pripadnici danas već i pravosnažno osuđeni za ubistvo premijera Đinđića. I to je nekako bilo normalno. To je bila jedna vest u medijima! Tadašnji komandan žandarmerije Goran Radisavljević-Guri je izdao sopštenje ili dao izjavu da će oni biti kaženi 20% disciplinski i to je bilo to.”
Brankica Stanković dalje priča da joj je to kao novinarki pre svega bio motivda istraži o čemu se zapravo radi I kako je moguće da JSO ima toliku moć. Nije joj bilo važno kako se prijer zvao i da li je podržavala njegovu politiku. Važno je bilo da je predsednik Vlade ubijen u sred bela dana ispred zgrade u kojoj je radio.
“Ispostavilo se da je tačno da rukopisi nikada ne gore, za bilo koju temu, ali nažalost je to tema, koja je to možda jedina tema koju mi nismo uspeli da izguramo do kraja. U smislu da do danas nije otkrivana politička pozadina ubistva, a za koju ja mislim da pre svega zbog ove zemlje i javnosti, mora da bude otkrivena.”
Kada se poštuju granice
“Postoje granice koje mi u Insajderu sami sebi postavimo, a to opet spada u profesionalizam. Jedan od takvih primera je slučaj Ribnikar, nažalost. To je situacija u kojoj su se, da ne kažem svi mediji, ali većina – ponašali vrlo neprofesionalno, neodgovorno. Mislim da smo mi jedan od retkih, ako ne jedini mediji, koji je sve odradio profesionalno i koji je tek tada isplivao na površinu kao televizija. Kao da su građani tada shvatili postoji Insajder televizija. Mi smo se tog dana trudili da se držimo profesionalnih standarda. Prvi smo imali tu informaciju, naša novinarka I uerednica Senka Vlatković-Odavić je to jutro bila prva ispred Osnovne škole “Vladislav Ribnikar”, jer je dobila informaciju da se nešto dešava. Prenela nam je šta se dešava, ali smo istog trenutka odlučili da nećemo to tek tako da objavimo.” – priča Stanković o 3.maju 2023.godine i atmosferi u redakciji, kao i ono kako se večina drugih medija ponela toga dana.
“I sad zamislite situaciju kako neko treba da bude pre svega čovek, a onda i novinar, kada se usudi da objavljuje imena koje je sazna na licu mesta dece koje su ubijena, a svesni su toga da nadležne institucije još nisu izdala saopštenje. Bila su nagađenja, imena, ubijeno 8, 9, 10, ne znam koliko učenika… Meni je to neshvatljivo prosto da neko sebi da za pravo i da posle toga može mirno da spava. Tu je po ko zna koji put sistem potpuno zakazao i to je onako jedan najstrašniji, najdrastičniji primer, da se nisu oglasile nadležne institucije jako dugo i u takvim situacijama je, recimo, uloga medija važna. I to su te granice, granice da se ne pređe u tabloidno izveštavanje.”
Na opasku novinara da Insajder nikad nije težio da bude najbriži, već najtačniji, Stanković kaže da je najvažniji kredibilitet.
“Mislim da je to ključna stvar, to je zapravo naša snaga. Ogroman je uspeh kada jedan ovakav profesionalni medij uspe da opstane 20 godina i da posle 20 godina na fokus grupama tokom istraživanja o poverenju I kredibilitetu, mislim imamo bolje rezultate nego predsednik Srbije. Nama ljudi veruju, 90% njih veruje i prema Insajder ima pozitivan stav, 10% neutralan, ali to mora da se zasluži. Baš zato se svaka informacija proverava. Uređivačka politika je takva da sve mora da bude dokazano. Milijarde činjenica je protutnjalo kroz Insajderove emisije i serijale. A, bavio se Insajder korupcijom u državi, pljačkom državnih para na Kosovu i Metohiji, malvarizacijama u EPS-u, u PIO fondu, državom kao partijskim plenom, lokalnim šerifima, zloupotrebama u privatizacijama PKB-a, Galenike, Bora, načinom funkcionisanja službi bezbednosti, huliganima na stadionima, energetskim sporazumom, građevinskom mafijom, prevarama u Kolubari, privatizacijom Luke Beograd.”
Glavna i odgovorna urednica Insajdera priča da su tokom 20 godina navikli da se nose sa različitim situacijama, ali da je lično pogađa još uvek kada neki “dežurni kritičari” na društvenim mrežama pišu da Insajder nije ono što je nekada bio, a da se nisu ni potrudili da pogledaju i pročitaju sve što je urađeno.
“Svako može da uđe na YouTube kanal, na Insajder.net, da nađe sve serijale i da vidi šta smo mi radili od 2012. godine, a uradili smo jako puno. Nije problem Insajder. Problem je što ne postoji nikakav pritisak javnosti. Ne može jedan medij, pa makar to bio Insajder da pokrene nešto i da izgura nešto, ako svi ćute i ako svi kažu, pa ok. Nemam razloga više da budem fina i u rukavicama prema svima koji tako proizvoljno pričaju o Insajderu. Neću više dozvoliti da neko iznese jednu neistinu o Insajderu. Odličan primer je Rio Tinto, nismo mi kao novinari Insajdera ili bilo koji novinari ili građani stavili tačku pred dve godine na saradnju sa Rio Tintom. To je uradila tadašnja vlast. Mi smo tada rekli, ok, ajde da vidimo, da li stvarno može da se stavi tačka na poslovanje takve jedne kompanije u Srbiji ili je to jedno saopštenje da se umiri javnost, pošto su tada bili protesti u toku. I mi smo pre dve godine, to je uradila kolegenica Irena Stević, uradili dve emisije “Potraga za blagom bez pravila.” U te dve emisije smo mi pokazali da ne da nije stavljena tačka, nego da je pitanje dana kada će se ponovno aktivirati i to sve dokazali činjenicama. Imali ceo istorijat od kada je Rio Tinto u Srbiji od 2001. praktično pa do danas.”
Nema nikog iza Insajdera, osim ljudi koji rade u njemu
“Naša pozicija je dobra, zato što mi ne imamo nikoga ko stoji iza nas, nikoga. Znači, ima nas – računam sve sektore, ne samo novinare. Mi svi zajedno stojimo iza onoga što radimo, i to je to. Mi nemamo nikoga ko će nam kaže ovo možete, ovo ne možete, ili sad krenite protiv ovog, ili nemojte protiv onog. Iskustvo koje mi imamo kao redakcija, u ovih 20 godina, nema ni jedna redakcija, to potpisujem, takvu vrstu iskustva. Mi smo naučili da se branimo. I to je to. Ono što hrani u određenoj meri te teorije zavere po društvenim mrežama, jeste da se Insajder emituje i na državnoj distribuciji, i na privatnom SBB-u, i retko koji kanal ima tu vrstu privilegije. Da je normalna država svi operateri bi se borili da imaju u svojoj ponudi televiziju koja je profesionalna. Inače, Međunarodni medijski fond, pre početka pokretanja Insajder televizije, je izdao sopštenje, u kojem su naveli da su ponosni na to što su u prilici da pomognu pokretanju jednog televizijskog kanala kakav je Insajder, za koji su naveli da je to zlatni standard u profesiji. I ja mislim da bismo mi trebali da imamo nacionalnu frekvenciju, samo što nas ona ne interesuje.” – kaže Brankica Stanković.
Moraju da nas poštuju
“Mi smo pokušali da uradimo i neku vrstu eksperimenta, ne bi li pokazali svima, pa i onima koji su na vlasti, i opoziciji, i građanima, da program koji ima takav sadržaj i traje toliko dugo – to mora da se poštuje. Može neko da nas mrzi, da nas voli, da nas ne podnosi, ali mora da poštuje činjenicu da smo mi uspeli u ovih dvadeset godina, da očuvamo kredibilitet svega što smo uradili. Mi smo zvali razne predstavnike vlasti, opozicije, javnog života ove zemlje da prosto ih snimimo o tome kako oni doživljavaju Insajder i šta imaju da kažu o dvadesetih godina Insajdera. Ne da nas hvale, nego da kažu i svoje zamerke i kritike. Nama je to stvarno važno. Znači, svaka konstruktivna kritika je nama važna da bismo mi bili još bolji. I zanimljivo je, mnogi su pristali, to će gledalci vidjeti sledeći nedelje. Neki su nas kritikovali, neki su nas hvalili, nije ni važno. Ali, naprimer Ivica Dačić nije hteo da odgovori ni na poruku. Novinarki koje mu je slala i rekla je šta je povod. A to je čovjek koji ima kontinuitet na ovoj političkoj sceni duže nego Insajder, jedan od retkih koji je bio I u prethodnim periodima na vrlo važnim funkcijama, u periodima kada se nama dešavao haos. Kada je meni država dodelila obezbeđenje, on je tada bio deo MUPa to jest, bio je na čelu MUPa. I meni je potpuno neverovatno da on misli, verovatno, da mora za to da dobije dozvolu od predsednika Srbije, pretpostavljam, jer, da neće ni da odgovori na poruku.”
Uloga Insajdera u istraživačkom novinarstvu
“Mi ništa ne objavljamo dok nismo sigurni da je to tako. Prepreka jeste, najveća prepreka je taj odnos prema medijima, onih koji su sada ili su bili na vlasti ili će tek biti. Kada budu promenili taj odnos, onda će značaj novinarstva biti na nivou na kojem treba da bude. A, ovako imate jedno nipodaštavanje, biranje medija, novinara sa kojima hoće da razgovaraju.” Stanković podseća da je Insajder otvorio put I za sve ostale istraživačke redakcije.
“Zaživelo je istraživačko novinarstvo u Srbiji i to je bio put koji smo mi napravili i to je činjenica. I svako ko je pošten će to tako reći jer to je to. Ne možemo se praviti da se to nije desilo i poništavati istoriju. Dobro je što sada imamo više istraživačkih redakcija, jer mislim da je to važan ulog u svakom društvu, pogotovo u zemljama koje tek treba da postanu demokratske, ali bez obzira na to što mediji ovde nisu imali ulogu da se sad neko trese od toga šta će da objavi neki mediji – ali, moraju da imaju poštovanje prema medijama.”
Stanković podseća na emisije Insajdera koje su dovele do promene I izglasavanja određenih zakona. Serijal iz 2009.godine “Službena zloupotreba”, koji je utvrdio da su budžet grada Beograda i države potencijalno oštećeni za više od dve milijarde evra.
“Imali smo tačno sve lokacije do kojih su tadašnji biznismeni došli, zahvaljujući tome što su, znači to su eksluuzivne, atraktivne lokacije i u Srbiji i u Beogradu, a do toga su došli tako što su kupili propalu fabriku. I onda su posle oni srušili fabriku, napravili luksuzne zgrade, hotele, ne znam, tržne centre. Država je na tome izgubila. Taj serijal je dovedo do toga da se, iako su nas osporavali, tadašnja vlast načela sa Demokratskom strankom, ali su ipak izglasali promenu zakona. Taj zakon je predviđao, da se retroaktivno naplati to zemljište koje je dato maltene na poklon i da se tako vrati novac u budžet. I ja mislim da je to jedan veliki uspeh jedne emisije, jer je to budžet svih građana. To je, recimo, jedan od primera. O optužnicama koje su se dešavale posle naših emisija govorimo, ali mislim da smo ljudima prosto mnoge stvari rasvetljavali, da su im postali jasni mehanizmi vladavine.”
Pretnje Brankici Stanković nikad nisu prestale
“Ti huligani koji su postojali I koji su mi pretili sa tribina, neki su završili u zatvoru, neki su međuvremenu za ovih 20 godina, izašli iz zatvora, vratili se na tribine. Neki novi sa tribina su sad postali, ubice, koljači, mislim na klan Belivuka koji su takođe nastao na tribinama. Dakle, pokazao se jedan kontinuitet u nereakciji, nereagovanju države na pravi način. I to je, ovo je sad sve posledice.” – priča Stanković, koja je u godinama iza nas imala i policijsko obezbeđenje i pretnje smrću, o čemu je pisala u knjizi “Insajder, moja priča”
“Ja na to sada gledam kao na jedno ogromno iskustvo, na jedan užasan period i to je ostalo. Mnoge stvari su i dalje nerazjašnjene o svemu tome. Ja sam se hiljada puta pitala, a pitam se i dalje. Da li uopšte ima smisla više, ali prosto mislim da me sve što se desilo naučilo da baš nikada ne odustanem. Ako sam nekada imala nameru da odustanem, sada ne bih ni po kojoj ceni. Eto, to je možda negde moj pokretač za sve što i planiramo da uradimo i sve što smo uradili do sada i mislim da na to imamo sva prava. Ako neko ima prava, mi imamo prava.” – kaže glavna i odgovorna urednica Insajdera Brankica Stanković.
IZVOR: Insajder