Avgust na Divčibarama bio je dobar i za temperaturno osveženje od vreline širom malih, srednjih i velikih gradova Srbije i za jedan podjednako osvežavajući medijski susret. Prvi put na ovom mestu i na ovakvom tipu radionica značio je da u sledećih pet dana mogu samo da steknem nešto novo – iskustveno, društveno i profesionalno.
Funkcionisanje na osnovu dva seta radionica – obaveznih i izbornih – dovelo je u ravnotežu relativnu disciplinu predviđenog posla i slobode u usmeravanju prema interesovanjima. Teme medijske pismenosti, ravnopravnosti i etike u novinarskom, ali i širem spektru poslova time su razrađene iz više različitih uglova i na više različitih načina.
Iako su učesnici tim donekle bili podeljeni na one koji preferiraju tradicionalne medije i one koje više privlače društvene mreže, ovo je tokom slobodnog vremena podstaklo plodan razgovor i raspravu.
Drago mi je da se splet organizacija koji je učestvovao nije sveo na prostu prezentaciju ideja i ciljeva svake od njih, već postavio sve njihove članove (dakle i mene) na istu startnu poziciju i suočavao ih sa istim izazovima i podsticao na iste teme za razmišljanje. Bilo je zanimljivo staviti u perspektivu kako jedan koncept definiše i obrađuje nekoliko različitih škola rada i mišljenja. To ujedno saziva i podstiče kasniju saradnju među učesnicima u profesionalnom svetu.
Upravo to je dijalog na koji se stalno urgira u medijskom prostoru, a koji su ovde postigli većinom srednjoškolci i studenti, sa sasvim malo ili bez legitimnog radnog iskustva u ovim poslovima.
Primetila sam i da je prijatnije učiti i usavršavati networking (koji je donekle bio sastavni deo kampa) kada se treba spojiti i prespojiti sa sâmim mladima, umesto sa ljudima koji bi trebalo da budu u nekom smislu nadređeni.
Dobro je znati da rad u medijima ne podrazumeva samo pisanje vesti i odlazak na događaje, već i argumentovanu raspravu i snalažljivost u sučeljavanju mišljenja.
Maša Cvejić, studentkinja Filozofskog fakulteta