Martin Krajčik iz Bačkog Petrovca redovno prati medije. Osim regionalnih informacija, važno mu je da dobija kvalitetne informacije i o tome šta se dešava u sredini u kojoj živi.
“Važno mi je da su objektivni, da te informacije koje pročitam budu tačne. Ne volim pristrasne medije. Želim da sam sebi stvorim sliku o nekoj temi,” navodi ovaj momak.
Martinu se sviđa kod lokalnih medija koje prati što pokrivaju priče koje su važne za njegovu zajednicu i što prikazuju različite perspektive unutar nekih lokalnih tema. Ne sviđa mu se kada njihovo izveštavanje zavisi od političkih pritisaka, pa se samim tim umanjuje i njihova objektivnost.
“Mislim da su mediji koje ja pratim jako kvalitetni. Drugi mediji na lokalu bi mogli da imaju dublje analize i kritičke osvrte na lokalne probleme,” kaže Martin.
Generalna sekretarka Asocijacije nezavisnih lokalnih medija Lokal Press Snežana Milošević skreće pažnju na važnost lokalnih medija. Kaže da su uticajni i da im građani veruju.
“Sva naša istraživanja pokazala su da se poverenje građana u lokalne medije kreće od 65% do čak 80%,” navodi Milošević.
Ona podseća da lokalni mediji pružaju one informacije koje se direktno tiču života sredine, a koje ne pokrivaju nacionalni mediji.
Novinarka subotičkog portala Magločistač i drugih medija Natalija Jakovljević ukazije da pojedinilokalni mediji uglavnom budu servis gradskih vlasti. Pružaju servisne informacije poput onih gde nema struje i vode i koje su ulice raskopane. Pred izbore izveštavaju sa pseudogađaja koji služe kao promocija trenutne vlasti, poput otvaranja semafora i pešačkih prelaza ili izveštavanje o objavama političara na društvenim mrežama.
“Razlog ovome je što dobijaju novac iz gradskog budžeta na konkursima, a opet nemaju znanja, sredstava i mogućnosti da kreiraju sadržaj koji dublje zadire u suštinu nekog problema. Ujedno tako rade, jer se plaše,” kaže ova novinarka.
Izveštavaju objektivno – udri ih po džepu!
A razloga za strah ima. O tome koliko su važni i koliko je njihov uticaj veliki govore i pritisci sa kojima se susreću. Najčešća prepreka su finansije. Snežana Milošević kaže da su lokalni mediji kroz model projektnog finansiranja uslovljeni da informišu delimično, a ne potpuno.
“To su sredstva građana i građanki koja služe za informisanje na lokalu. Ona neretko odlaze velikim nacionalnim medijima koji slabo informišu o dešavanjima u malim sredinama. Kada izveštavaju, to je uglavnom u rubrici crne hronike,” navodi Milošević.
Još jedan vid finansijskog pritiska su i SLAPP (Strategic Lawsuit Against Public Participation) tužbe. Niz koverata sa pozivom na sud stigle su i u prostorije inđijskog portala IN Medija. Za šta su krivi i da li su krivi, uostalom, nije ni važno.
Cilj SLAPP tužbi nije da se dođe do pravde, već da se izvrši pritisak na medije koji usled malih budžeta, ne mogu da pokriju troškove sudskog procesa. A novinari, umesto da rade svoj posao, moraju da sede na optuženičkoj klupi.
“Da budem potpuno iskren, naročito me brinu te tužbe, ali se nadam da ćemo nastaviti da radimo svoj posao,” kaže novinar ovog portala Miodrag Blečić.
SLAPP tužbe u srpskom zakonodavstvu nisu prepoznate kao vid pritiska na medije, kao ni zloupotreba pravnog sistema.
Rade svoj posao – nećemo da pričamo s njima!
Natalija Jakovljević iz Magločistača se priseća da je subotička lokalna vlast do 2020. godine bila hermetički zatvorena za njihova pitanja. Iako su na vlasti iste stranke, sada se sa njima malo lakše razgovara.
“Ne dobijamo bogzna kakve informacije, ali dobijemo neke podatke. Kada im se obratimo, u doglednom vremenu dobijemo izjavu ili sagovornika. Nije nam u interesu da nam se svaki tekst završava sa – na to pitanje nismo dobili odgovor,” navodi Jakovljević.
S druge strane, u Inđiji su lokalni čelnici značajno selektivniji kada biraju kojim će se građanima obratiti. Na pitanja IN Medija uglavnom nemaju odgovor.
“Nemamo mi problem sa komunikacijom, nego oni sa nama. Odbijaju da odgovaraju na bilo kakva pitanja. Pa čak – i koliko je dece upisano u prvi razred, recimo,” navodi Miodrag Blečić.
Novinarka IN Medija Verica Marinčić fizički je napadnuta u zgradi Opštine Inđija, odakle je htela da izveštava sa sastanka na kojem su građani razgovarali sa predstavnicima vlasti o problemu ukidanja železničke stanice u Čortanovcima i Beškoj. Predstavnicima ostalih medija bilo je dozvoljeno da uđu, ovoj novinarki ne.
Snežana Milošević iz Local Press-a kaže da je onemogućavanje medijima da rade svoj posao nedopustivo. Podseća da predstavnici lokalnih vlasti rade javan posao, za koji su dužni da odgovaraju građanima i građankama, jer ih, pre svega, oni i finansiraju.
“Način na koji se oni ponašaju, odbijaju da odgovaraju na pitanja, selektivno pozivaju na događaje, je neprimereno, nezrelo i nedopustivo.To je njihov posao, ” navodi naša sagovornica.
Ona dodaje da su istraživanja koje sprovodi Local Press pokazuju da je upravo ćutanje uprave najveći pritisak na medije. Ćutanjem onemogućavaju da priča ima sve strane. Kaže da je ovaj problem značajno izraženiji kod novinara koji izveštavaju sa lokala.
“Mi smo produžena ruka građana. Mi ne pitamo zato što nas nešto interesuje, nego zato što sami građani pitaju,” kaže Miodrag Blečić.
Postoji i zakonski mehanizam kojim se državni organi mogu “naterati” da rade svoj posao. No, odgovor na zahtev za pristup informacijama od javnog značaja može da se čeka i do 15 radnih dana, a u slučaju ćutanja uprave, rok se produžava na nekoliko meseci. To je dovoljno vremena da tema prestane da bude aktuelna, kaže Milošević.
“To se često koristi u lokalnim sredinama. Medijima koji su bliski vlasti i ovima koji nisu je to zajednički problem,” navodi naša sagovornica.
Još jedan problem na koji skreće pažnju Natalija Jakovljević je da su redakcije male pa svi rade sve. Samim tim, umeće je pronaći balans između poslovnog i privatnog života, naročito jer novinari nemaju radno vreme. Međutim, osim istraživanja, lokalni novinari rade i kao projektni menadžeri, menadžeri društvenih mreža, dizajneri, organizatori događaja, računovođe i slično.
“Bez minimum dva projekta, ne možemo da finansiramo naš rad. Pa je i neizvesnost projektnog finanasiranja takođe pritisak,” navodi ova novinarka.
Bez razmišljanja – opet isto!
Uprkos tome što lokalno novinarstvo ponekad predstavlja trku u kojoj su umesto prepona, poturene noge, Natalija stavljena pred izbor profesije ponovo bi izabrala istu.
“Najbolje se osećam kao novinarka. Jedino što me zabrinjava je to pitanje – do kada ću moći da budem novinarka, do kada mogu da živim od svog rada,” navodi naša sagovornica.
Miodrag Blečić olovku i blokče nosi sa sobom više od četvrt veka. I nakon svega što ga sapliće, on bi ponovo izabrao istu profesiju. Kaže da je posao novinara jedan od najodgovornijih.
“Ti zastupaš javnost. Političari dođu i odu. Novinar je taj koji ima priliku da ode u tu zgradu opštine, kako ne bi morali svi da idemo tamo, da se informišemo o temama od javnog značaja,” navodi Blečić.
Dodaje da im građani i građanke ukazuju poverenje tako što im se obraćaju svakodnevno. Kroz medijski megafon se na donosioce odluka može izvršiti pritisak da rade svoj posao.
“Onda se ta lokalna vlast zabrine i počne da rešava probleme na koje su ukazali građani, a mi smo samo postavili pitanje” kaže ovaj novinar.
IZVOR: Storyteller