„Nije valjalo“. Ovim biranim rečima Anđelko Aćimović, otac četrnaestogodišnje devojčice Angeline, ubijene u OŠ „ Vladislav Ribnikar“, za sajt Udruženja novinara Srbije ukratko sumira izveštavanje medija o tragediji koja ih je zadesila.
U toj analizi nema merodavnijih od roditelja i porodica. Oni na svojoj koži kao oštricu noža osećaju svako napisano slovo, izgovorenu reč, objavljenu fotografiju. Njih su pojedini mediji ranjavali lažima i neprimerenim sadržajima, a neki to rade i skoro osam meseci kasnije.
„Izveštaji uvek moraju da budu takvi da se svaki novinar stavi koliko može u našu poziciju i da razmisli da li će neproverenom informacijom ili lažima nekome naneti štetu. Kako drugačije da komentarišete napisanu laž da je mali zločinac premešten u ,,Lazu“ ili da su roditelji ubijene dece napravili dil sa vlašću“, pita se Anđelko Aćimović.
Retki su mediji koji su odgovorno izveštavali o ovom masakru. Većina je porodicama ubijene dece pojačavala patnju. Nisu se obazirali ni na njihovo pismo u kome mole urednike da se fokusiraju na decu, njihove talente, uspehe, neostvarene planove…
Uzvraćali su jezivim naslovima: „Žao mi je što nisam ubio sve sa spiska – iskaz dečaka koji je izvršio masakr ledi krv u žilama: Uživao sam da slušam njihove krike“, „Jezivi detalji istrage zločina u školi, od 57 metaka 34 pogodilo žrtve, dečaka ubicu otac naučio da puca“, „Nije mi bilo teško da ih pobijem!“, „Poznat identitet ubice sa Vračara: Ovo je Kosta Kecmanović (14) koji je ubio najmanje šest školskih drugova“, „Ubica iz Mladenovca: Razumem dečaka ubicu, bio je omalovažavan kao i ja“ …
Ovo su ujedno i naslovi tekstova u kojima je Komisija za žalbe Saveta za štampu konstatovala brojne prekršaje Kodeksa novinara. Efekata nema, a dodatno poražavajuće je to što ti mediji ne priznaju greške, a neki čak i ne razumeju gde su pogrešili. Većina ignoriše i ne odgovara na žalbe upućene Savetu za štampu, a malobrojni koji se udostoje da odgovore, tvrde da su radili u interesu javnosti.
Interes javnosti ne ogleda se u prebrojavanju mrtvih, u krvi, jezivim snimcima i fotografijama sa lica mesta, nagađanjima, već u proverenim informacijama, izveštavanju sa dozom empatije i ukazivanju na posledice tragedija, s ciljem da se ne ponove.
A šta je javnosti ponuđeno nakon tragedije?
Pucnjava u OŠ „ Vladislav Ribnikar“ vrlo brzo izazvala je lavinu neproverenih i senzacionalističkih vesti. Još dok se ni sanjatati nije moglo kakav se užas unutra dogodio, pojedini mediji licitirali su brojem ubijenih kao da su u kladionici.
Bezobzirna nagađanja trajala su u isto vreme dok su prestravljeni roditelji jurili od škole do bolnice tražeći svoju decu – mrtvu ili živu.
Takvo novinarsko ponašanje bez ikakve empatije bilo je poigravanje sa emocijama celog društva, naročito porodica čija su se deca nalazila u školi.
Neutoljiva potreba za senzacionalizmom prilikom izveštavanja o tragedijama, u ovakvoj situaciji dovela je do pospešivanja straha, panike i potpune konfuzije, što je posledica ekstremnog kršenja etičkih standarda.
Novinarsko pravilo – da je istinitost važnija od brzine, nije zanimalo medije koji su ubrzo objavili i neproverenu informaciju da je ranjena nastavnica preminula, što je potom demantovano, ali je inicijalna senzacija i danas ostala na nekim portalima. Onima koji su to plasirali nije bio prvi put da „usmrte“ žive ljude.
Niz novinarskog srljanja nastavljen je ispred škole saletanjem uplašenih učenika, očajnih roditelja i rodbine za izjave koje su završavale kao udarne vesti sa neprimerenim naslovima i nedozvoljenim fotografijama i snimcima.
Zloupotreba šoka i bola, zloupotreba maloletnika koje novinar ne bi smeo da intervjuiše bez prisustva ili saglasnosti roditelja, baš sve je bilo manje važno od gladi za ekskluzivom, makar ona podrazumevala i kršenje zakona.
Onda se oglasio MUP.
Ta konferencija ostaće upamćena po tome što je policija obelodanila spisak za odstrel, sa punim imenima dece koju je maloletni K.K. planirao da ubije, uključujući i njihov razred i odeljenje.
Iako je to bio nedozvoljen i krajnje opasan potez ljudi zaduženih za našu bezbednost, medije nije sprečilo da papir zumiraju i objave bukvalno svuda, a jednoj televiziji je taj jezivi spisak poslužio i kao pozadina u specijalnim emisijama, pa su tako imena nedužne dece bila u kadru dok su razni sagovornici danima govorili o tragediji.
O uznemirenju i dodatnoj traumatizaciji te dece i strahu roditelja, očito se nije razmišljalo.
Korak dalje otišao je predsednik države lično iznevši niz, za javnost nepotrebnih, detalja o K.K., njegovoj porodici, materijalnom statusu roditelja. Čak se baratalo i podacima iz njegovog medicinskog kartona, što je i zakonom zabranjeno. Mnogi su odmah pohrlili da prenesu sočne detalje.
„Čak i ukoliko nadležni državni organi objave podatke koji spadaju u domen privatnosti počinioca ili žrtve, mediji tu informaciju ne smeju da prenose. Greška državnih organa ne podrazumeva ‘dozvolu’ za kršenje etičkih principa profesije“ – izričit je novinarski kodeks, ali nažalost mora se konstatovati da je on početkom maja bukvalno zgažen.
Tome u prilog govori i emitovanje jezivog audio snimka na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, u popodnevnom terminu posle ručka, na kome se čuju pucnji u školi i krici dece i zaposlenih.Ubrzo su ga preuzeli mnogi portali.
Da li je urednicima palo na pamet da je svaki taj pucanj ugasio nečiji život, da će slušati porodice? Jedno je sigurno – taj uznemirujući sadržaj u profesionalnom smislu nije doprineo ničemu, ali se i dalje nalazi na internetu i moći će beskonačno da kida dušu roditelja i rodbine žrtava.
Većina medija otkrila je odmah identitet maloletnog počinioca zločina, uz fotografiju, iako su bili dužni da štite identitet, čak i u slučaju priznanja krivice.
Snimcima hapšenja njegovog oca i razgovorima sa komšijama, otkrivena je i adresa te porodice. I ovde kodeks nalaže suprotno – moraju se zaštititi svi podaci koji bi mogli da upute na identitet, uključujući adresu, socijalni status, opisivanje izgleda, pa čak i imena prijatelja i komšija.
Svetla reflektora bila su uperena ka maloletnom K.K, medijska pažnja je otišla u pogrešnom smeru.
U nedostatku novih senzacija, usledio je talas humanizacije ubice nepotrebnim detaljima iz njegovog života, što je opasna zamka po društvo i dodatni bol porodicama.
Ogroman prostor dat je izrazima divljenja počiniocu brutalnih ubistava koju su pojedinci iskazivali po društvenim mrežama. Na taj način od dečaka koji je pobio svoje drugare, pravljena je neka vrsta ikone, što je po mišljenju mnogih dan kasnije doprinelo novom masakru.
Društvena odgovornost trebalo bi da je sinonim za medije, a poštovanje žrtava u ovakvim tragedijama iznad svakog interesa. Medijska praksa to dematuje – ova dva masovna ubistva zapravo su paradigma izveštavanja o nesrećama i tragedijama u Srbiji. Gotovo identično tabloidi se ponašaju pri svakom pucnju, saobraćajki, samoubistvu, silovanju, zlostavljanju.
U ovom slučaju, dostojno podsećanje na žrtve trebalo bi da je u novinarskom fokusu jer je to jedini put ka prevenciji zločina i izlečenju ranjenog društva.
Nadu ulivaju sve brojnije priče o ubijenoj deci, njihovim kratkim ali vrednim životima, uspesima, nadanjima…
Zahvaljujući roditeljima koji su smogli snage da sa javnošću podele deo sebe, društvu se umesto krvi nudi i nada, saosećanje, svest o greškama. Šalje se poruka da smo spremni da se sećamo te nedužne dece, da gajimo njihove talente kroz drugu decu, da delujemo preventivno i da se lečimo od nagomilane tuge.
U svojoj velikoj patnji roditelji stradale dece dali su medijima dosta materijala i priliku da se poprave, da o tragedičnim događajima izveštavaju sa više obzira i odgovornosti. Hvala im na tome.
Nažalost, mnogi od 3. maja nisu prestajali sa eksploatacijom zličina u „Ribnikaru“, suprotno elemetarnim standardima. Motivisani klikovima, tiražom ili zamagljivanjem neke druge stvarnosti, tabloidi nastavljaju sa senzacionalističkim izveštavanjem na osnovu spekulacija, bez pijeteta prema žrtvama i njihovim porodicama.
„Mi više nemamo snage da se borimo sa tim“, poručuje Angelinin tata.
Nema primerenih reči kojima bilo koji novinar može opisati tugu roditelja ubijene dece, ali zato uvek iznova moramo tražiti reči da opišemo novinarsku sramotu. Moramo stalno podsećati da su se mnogi mediji ogrešili, sipali so na žive rane, za profit, za koji klik više. To se ne sme staviti pod tepih, toliko makar kao profesija dugujemo žrtvama i ovom društvu.
IZVOR: UNS