Govor mržnje prema novinarima je deo kulture nasilja u Srbiji, koja je normalizovana i živi u izjavama pojedinih političara, tekstovima tabloida i raspršuje se poput virusa kroz društvene mreže u govor i objave građana, kaže se u istraživanju koje su sproveli Čedomir Markov i Ana Đorđević iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju
Rasprostranjenost nasilja i nasilnog govora u javnosti je tolika da možemo govoriti o kulturi nasilja. Kulturu nasilja stvaraju i promovišu ljudi na pozicijama moći, a održavaju obični građani koji putem učestale izloženosti postaju sve manje osetljivi na nasilje. Nasilje stvara nasilje i tako dolazi do njegove normalizacije.
Govor mržnje prema novinarima deo je takve normalizovane kulture nasilja koja živi u diskursu pojedinih političara, tekstovima tabloida i raspršuje se poput virusa kroz društvene mreže u govor i objave građana.
U decembru 2022. i januaru 2023. godine uz podršku Slavko Ćuruvija fondacije sproveli smo istraživanje sa 20 novinara iz različitih krajeva Srbije sa ciljem da ispitamo kako novinari razumeju govor mržnje koji im je upućen, kako doživljavaju ovakva iskustva i kakve posledice ona imaju na njihove privatne i profesionalne živote[1].
Ovim istraživanjem nastojali smo da pogledamo u oči tom ljudskom iskustvu, osvetlimo njegove najskrivenije i najpogubnije efekte i ujedno se odupremo sveopštoj dehumanizaciji koju proizvodi svaki čin govora mržnje.
U nastavku teksta prenosimo skraćenu verziju naših glavnih nalaza. Koristimo citate učesnika u istraživanju da ilustrujemo nalaze, ali ne otkrivamo njihov identitet. Ovakva odluka doneta je u skladu sa ustaljenom istraživačkom praksom i procedurom koju je odobrio nadležni Etički odbor.
Kako novinari razumeju govor mržnje kojem su izloženi?
Govor mržnje ne predstavlja kritiku novinarstva, nego napad na novinare. Kritika je legitimno i poželjno sredstvo u demokratskom društvu koje poziva na refleksiju i pokreće diskusiju. Zasnovana je na argumentima i njen predmet je novinarski proizvod.
Govor mržnje prema novinarima je deo kulture nasilja, koja je normalizovana i živi u izjavama pojedinih političara, tekstovima tabloida i raspršuje se kao virus kroz društvene mreže u govor i objave građana (istraživanje Čedomira Markova i Ane Đorđević)
Govor mržnje odlikuje upotreba agresivne retorike – uvreda i pretnji – koja je usmerena na određenog novinara, medijsku kuću ili grupu srodnih medija. Cilj govora mržnje nije dijalog, već zastrašivanje, oduzimanje legitimiteta i ućutkivanje.
Novinari sa kojima smo razgovarali ocenjuju da je povod ovakvog govora mržnje način na koji novinari obavljaju svoj posao, tačnije, odabir tema o kojima izveštavaju ili način na koji ih tretiraju. Međutim, iako je povod za govor mržnje povezan sa profesionalnom ulogom, njegov sadržaj ne mora nužno da bude.
Postoji ustaljen repertoar uvreda, poput „tajkunskih medija”, „stranih plaćenika” i „izdajnika”, koji se lako proširi kada su mete napada novinarke ili pripadnici manjinskih grupa. Iskustva naših ispitanica ilustruju naglašenu rodnu dimenziju govora mržnje. Komentarišući pisanje jedne novinarke, lokalni političar rekao je da ona kritikuje gradsku vlast „zato što je isfrustrirana jer se nije ostvarila kao majka”. Nekoliko novinarki je reklo da nije neuobičajeno da se dovodi u pitanje njihov moral. Jedna ispitanica otkrila je da postoji dugačka lista predmeta kojima joj je prećeno da će biti silovana. Sve su ovo bile reakcije na njihov posao.
Od koga potiče govor mržnje prema novinarima?
Novinari sa kojima smo razgovarali izrazili su najveću zabrinutost zbog govora mržnje koji potiče od predstavnika vlasti, jer vlast „kreira javne politike, atmosferu u društvu i svojim odnosom pokazuje šta hoće i od zemlje i od društva”.
Kada moćni ljudi u društvu koriste govor mržnje, drugi akteri ga opažaju kao legitimno sredstvo, bilo da se radi o lokalnim elitama („Kada državni funkcioneri ispolje govor mržnje, on se odmah preslikava na lokal, verovatno da bi pokazali i oni tu moć”) ili o običnim građanima („Ako imate predstavnike državnih institucija koji novinare targetiraju svakodnevno, sasvim je očekivano da će to biti društveno prihvatljivo i za prosečnog građanina Srbije”).
Kritičko izveštavanje o vlasti navodi se kao glavni povod za govor mržnje koji potiče od vladajuće elite.
Najvažnija mera za sve novinare, pored novinarske solidarnosti, jeste institucionalno reagovanje koje najčešće izostaje, pa pojedini od njih navode slučajeve kada su pripadnici policije stajali sa strane i ignorisali napade
Važnu ulogu u prenošenju govora mržnje koji potiče od vlasti imaju tabloidi. Naši ispitanici smatraju da „tabloidi dobijaju naređenje s vrha” i da „ako se bavite temama koje na neki način idu ka kritici vlasti ili joj ne odgovaraju, odgovor često ide preko tabloida”.
Koliko često govor mržnje prema novinarima potiče od običnih građana? Ovde su se mišljenja najviše razlikovala. Jedna grupa novinara smatra da učešće običnih građana nije značajno i da se svodi na ulogu botova koji su u lošoj životnoj situaciji i učestvuju u širenju govora mržnje iz koristi.
„Čovek gleda kako da preživi do prvog, kako će da nahrani decu i sve ostalo, njemu može neka tema kojom se novinari bave da se svidi ili da se ne svidi, a da li on ima vremena da bulazni po mrežama ili da te čeka ispred vrata – to teško”, rekao je jedan od novinara sa kojima smo razgovarali.
Druga grupa novinara smatra da nekim građanima nije neophodna direktiva da sami šire govor mržnje prema novinarima. Nazivaju ih slobodnim strelcima i opisuju kao ljude „koji iskreno veruju, možda u nedostatku relevantnih informacija, da su novinari zlo”, što ih navodi da „samoinicijativno i entuzijastično prete novinarima i vređaju ih boreći se za neke svoje istine”.
Naglašavaju da mete govora mržnje koji potiče od slobodnih strelaca mogu biti svi novinari, ne samo oni koji kritički izveštavaju o vlasti: „Čak me ne bi iznenadilo da su novinari prorežimskih medija na društvenim mrežama izloženi, samo što to nema istu snagu koju ima ono što je upućeno novinarima nezavisnih medija, jer zaista dolazi od ljudi koji imaju realnu moć i ne završava se samo na verbalnim pretnjama.”
Neki novinari ističu da ih govor mržnje koji dolazi od običnih građana posebno pogađa:
„Kad vas napada publika za koju radite, trudite se da im kažete – ovo je istina, ovo je laž, evo ti argumentacija, evo ti dokazi – i onda vam se oni javljaju da vas psuju, to je toliko nekako frustrirajuće.”
Kako novinari koji su bili izloženi govoru mržnje reaguju na ovakva iskustva?
Uprkos dehumanizujućim odlikama verbalnog nasilja i uprkos činjenici da su mete govora mržnje kao pripadnici profesije a ne kao pojedinci, novinari ovakve štetne prakse doživljavaju na subjektivnom planu kao izrazito ugrožavajuće i preteće po njihove svakodnevne živote, porodicu i druge odnose sa ljudima.
Svi ispitani novinari saglasni su u stavu da je verbalno nasilje nad novinarima nedopustivo do te mere da deluje da ni sami, iako izloženi govoru mržnje jednom ili više puta, nisu dopustili da ih takva praksa ometa u životu, pa tako neki od njih prave razliku između toga da su mete, ali ne i žrtve govora mržnje. U prvi plan izbija njihova profesionalna uloga, osećaj da samim tim što izazivaju negativnu reakciju onih čije problematične aktivnosti raskrinkavaju, znači da dobro rade svoj posao. Naglašavaju važnost očuvanja profesionalnog integriteta uvek i uprkos govoru mržnje i drugim aktima nasilja prema njima. Rečima jedne ispitanice: „Napada će uvek biti ovakvih ili onakvih. Najvažnije je da svoj posao radite na profesionalan način i da očuvate integritet.”
Usled izrazitih i učestalih verbalnih napada uz elemente realne pretnje (npr. bušenje guma), novinarima ne biva ugroženo samo mentalno već i fizičko zdravlje. Neki od njih izveštavaju i o povišenom pritisku, anemiji, srčanom udaru, kolapsu imunog sistema
Ipak, produbljeni uvid u njihova iskustva razotkriva suptilni sloj permanentne lične uzdrmanosti koja se neretko prenosi na njihove porodice i svakodnevne aktivnosti. Govor mržnje, posebno preteće poruke, stvaraju psihološki i faktički nebezbedno okruženje u kome se novinari sami i članovi njihove porodice drže u stanju anksioznosti, straha i nepoverenja. „Svaki dan se živi u nekoj strepnji šta je sledeće, koju su mi sledeću sliku okačili, ko me je prozvao na televiziji, šta su napisali”, ispričala je jedna novinarka.
Neposredno nakon verbalnog napada, a posebno ukoliko je on ponovljen, novinari proživljavaju simptome traume ili posttraumatske simptome (nesanica, loš apetit, bezvoljnost, otupelost itd.). U pojedinim fazama dolazi do depresije i izolacije.
Istraživanje pokazuje da usled izrazitih i učestalih verbalnih napada sa pridodatim elementima realne pretnje (npr. bušenje guma), novinarima ne biva ugroženo samo mentalno već i fizičko zdravlje, pa tako neki od njih izveštavaju i o povišenom pritisku, anemiji, srčanom udaru, kolapsu imunog sistema, kao odgovorima na intenzivnu i/ili dugoročnu izloženost govoru mržnje.
Kako novinari izlaze na kraj sa ovakvim iskustvima?
Novinari se sa ovakvim posledicama nose na različite načine: većina njih insistira na daljem obavljanju novinarskog posla još bolje i profesionalnije nego ranije, smatrajući da se s govorom mržnje mora nositi kao sa delom novinarskog posla, uz blokiranje ili ignorisanje štetnih sadržaja. Kako je rekao jedan ispitanik: „Ako pišeš istinu, nemaš čega da se plašiš.” Oslanjaju se na profesionalnu podršku i solidarnost drugih novinara, mada izjavljuju da postoje kolege koje iz straha smeju samo privatno, ali ne i javno da ih podrže.
Neposredno nakon verbalnog napada, a posebno ukoliko je on ponovljen, novinari proživljavaju simptome traume ili posttraumatske simptome (nesanica, loš apetit, bezvoljnost, otupelost itd.). U pojedinim fazama dolazi do depresije i izolacije
Neki od njih se u akutnim fazama izoluju, ustežu od kontakata i kretanja, čime se dublje tone u depresivna stanja. Pojedini ispitani novinari redovno idu na individualnu ili grupnu psihoterapiju i osnivaju ili se pridružuju domaćim i međunarodnim grupama podrške i solidarnosti.
Najvažnija mera za sve novinare, pored novinarske solidarnosti, jeste institucionalno reagovanje koje najčešće izostaje, pa pojedini od njih navode slučajeve kada su pripadnici policije stajali sa strane i ignorisali napade koji su novinarima u njihovom prisustvu bili upućeni od strane agresivnih građana.
Svi ispitani novinari redovno prijavljuju slučajeve napada na njih nadležnim institucijama i, uprkos očekivanju niske responzivnosti i rešavanja tih slučajeva, smatraju da tako ostavljaju tragove u pravosudnom sistemu – evidenciju o napadima i evidenciju o institucijama koje ne reaguju. To je, kažu, njihov način da sačuvaju instituciju novinarstva u uslovima nekažnjivosti zločina protiv novinara.
* Autori su naučni saradnici Instituta za filozofiju i društvenu teoriju
[1] Nalazi ovog istraživanja objavljeni su u tekstu „Becoming a Target: Journalists’ Perspectives on Anti-Press Discourse and Experiences with Hate Speech”, koji je objavio časopis „Journalism Practice”.
IZVOR: Cenzolovka