Odrastajući tokom devedesetih, nažalost nismo imali sreće ni kad je izbor stripova u pitanju, ali zato se uvek moglo računati na Politikin Zabavnik da nas razveseli.
Svakog petka sjurila bih se do kioska po primerak. Zadivljeno listajući stranice, maštala sam da i sama postanem ilustratorka. Čitala sam ga na preskok po omiljenim rubrikama, ali bih uvek prvo započinjala Hogarom.
U početku većinu štoseva nisam shvatala, ali me je očarao lagani crtež, luckasti likovi kao i spoj scenografije prošlosti sa svakodnevicom modernog doba. Ili bar ondašnjom idejom modernog doba.
Naročito sam volela one retke epizode u kojima Helga dominira, a Hogar se, umesto da bude strašan, pokazuje u svoj svojoj detinjasto-muškoj ranjivosti.
Kada je 2. februara ove godine, dan pre izlaska časopisa, Politikin Zabavnik na društvenim mrežama zvanično obznanio da nas čeka specijalan broj, posvećen proslavi Hogarovog 50. rođendana, nisam bila iznenađena.
U međuvremenu sam ostvarila svoj dečiji san i postala umetnica, a teško je iznenaditi se kad se bavite tom profesijom: scena je mala i svako svakog zna. Uostalom, danima uoči te objave, omaž-ilustracije kolega ilustratora i strip crtača iskrsavale su na Fejsbuku.
Šarena uvertira u radostan događaj koji će za mene i mnoge druge biti sve samo ne veseo.
Objavio je dakle Politikin Zabavnik vest da slavi Hogara tako što je petnaest „najstrašnijih“ ilustratora pozvao da crtaju u čast čupavom Vikingu.
Upravo onih petnaest čije su posvete već plutale u etru interneta. Na listi pozvanih nije bilo nijedne umetnice.
Time se Politikin Zabavnik pridružio nizu institucija, publikacija, festivala koji neretko „zaboravljaju“ žene. Da li su zaista zaboravili da postojimo, ili je izbor bio nameran?
Kriterijum iza ove uredničke odluke deluje očigledan: svi pozvani umetnici pripadaju istoj generaciji, istoj školi mejnstrim stripa, uz par izuzetaka.
Oni su strašni, žene nisu. Zar žene mogu crtati Vikinge?
Na naše onlajn negodovanje rečeno je – na stranicama nema dovoljno mesta.
Digli su se i neki zabrinuti muški (treba li to naglašavati?) glasovi koji su sumnjali u motive iza naše ljutnje i povređenosti: smatramo li mi umetnice da je kvalitet našeg rada na visini ovog zadatka, ili možda želimo da zloupotrebimo neke isfantazirane kvote?
Kada bi uopšte postojale, te kvote bi možda pomogle da se uredništvo Zabavnika i drugih kulturnih institucija trgne iz učmalosti.
U Srbiji živi i radi na desetine izuzetnih ilustratorki i strip crtačica. Izostavivši ih, Zabavnik pokazuje koliko je van tokova savremenog stvaralaštva.
Dovoljno je da zavirimo u prvu knjižaru i s lakoćom otkrijemo mnoga ženska ilustratorska imena koja su dugo tu. Ili da obratimo pažnju aktuelne vesti o velikim i značajnim nagradama koje autorke osvajaju za svoja dela, poput Ane Petrović i njene „Stripoterapije“.
Ne pozivajući nijednu autorku, Zabavnik doprinosi raspirivanju sumnje u kvalitet našeg rada i u naše pravo da se bavimo ovom jedinstvenom profesijom, šireći predrasudu da su žene u stripu i ilustraciji retkost.
Na koncu, Zabavnik najviše štete čini samom sebi zato što zaboravlja da je on časopis namenjen svima od 7 do 107 godina. Njega čitaju i devojčice i žene. Nije li urednička dužnost ponuditi ponešto za svačiji ukus?
Bez raznovrsnog sadržaja neće biti ni raznovrsne publike. Ne bi li trebalo onoj devojčici, koja listajući njegove stranice mašta o danu kada će ih i sama ilustrovati, ponuditi i ženske uzore? Umetnici koje je odabrao za Hogarov jubilej jesu bez sumnje dobri uzori, svetskog kvaliteta. Ali to nije dovoljno.
Hoćemo i zaslužujemo više. Prošlo je vreme kada je mačizam i seksizam iz prvih avantura „Hogara Strašnog“ bio lajtmotiv svakodnevice, u kojima svaki lik zna gde mu je mesto: Hogaru u avanturama, u krčmi i u fotelji, a Helgi u kuhinji.
I hvala bogu da je prošlo, upravo zahvaljujući naporima generacija žena da se izbore za ravnopravnost u svim sferama života, pa i u umetnosti. Još samo da se Zabavnik probudi i shvati – u 21. veku, žene su strašnije.
IZVOR: Danas