Ako je suditi po broju konferencija, seminara, radionica, strateških dokumentata i zakonskih odredbi, medijska pismenost u Srbiji, ne samo da je zagarantovana, nego se i podrazumeva.
Probem je, medjutim, što ova bajka postoji samo u akademskim krugovima, medju nebrojenim medijskim ekspertima, domaćim i stranim, stvarnim i umišljenim. U krugovima nabedjenih novinarskih elita, u glavama, resornih ministara i njihovih medijskih činovnika, pa i delu sveznajućeg nevladinog sektora.
To zato što medijska pismenost, kao “sposobnost pristupa, analize, vrednovanja i odašiljanja poruka posredstvom medija”, u stvarnosti samo sporadično stanuje u retkim oazama javne scene, ne samo novinarske, već i društvene.
Prethodno pitanje na kojem se odmah pada su elementarna pismenost, opšte obrazovanje i kultura, koji podrazumevaju sposobnost čitanja, pisanja i razumevanja.
Bez toga nema ni valjanog novinarstva, a sasvim sigurno ni sposobnosti pojedinca da primi, razume i kritički preispita medijski sadržaj i na osnovu njega usvoji neki zaključak i donese neku odluku.
Stvar je komplikovanija utoliko što je elementarna pismenost, uključujući i poznavanje gramatike i pravopisa, na ovdašnoj medijskoj sceni već godinama u slobodnom padu. Nema, pri tome, ni nagoveštaja da bi u predvidivoj budućnosti stvari mogle da se promene nabolje.
Još je gore što to u medijima i medju novinarima skoro pa nikoga i ne brine, a bez pismenosti, nema ni medijske pismenosti.
Ako novinari i mediji nisu pismeni, šta preostaje najširoj publici, koja ionako ne može da se pohvali velikim obrazovanjem. Ne samo u ruralnim, već i urbanim sredinama, uprkos trudu učitelja, nastavnika i profesora, jer je znanje postalo instant i površno. Naprosto, nije na ceni.
Medijska pismenost, kao sposobnost “postavljanja pitanja, prepoznavanja pravih odgovora i identifikovanja zabluda, što je u temeljima intelektualnih sloboda” ima još manje šansi, ako se prizna notorna činjenica da mediji ne rade u javnom interesu, bar oni najuticajniji, potčinjeni raznim nomenklaturama.
Okrenuti prema centrima moći, umesto javnosti, služe ili za promovisanje interesa vlasti ili kao njihova batina za obračun sa neistomišljenicima. Do publike zato uglavnom blagovremeno i ne dopiru sveobuhvatni, celoviti, nepristrasni i na činjenicama zasnovani medijski sadržaji o ključnim temama, izazovima i problemima koji, neposreno ili posredno, utiču na svakodnevni život gradjanki i gradjana.
Pod svakodnevnom medijskom anestezijom i dimnim bombama, skreće im se pažnja na teme koje su u svačijem, samo ne u njihovom interesu. Svakodnevno im se serviraju prividi i tako sputavaju i najmanje mogućnosti da realno sagledaju i kritički preispitaju i stvarnost i sami sebe.
Izložena neprekidnoj propagandnoj baražnoj vatri, banalizaciji, zatrpavanju afera i proizvodnji neprijatelja, javnost nema nikakve šanse da se medijski opismeni, sve i da ima svest koliko je to za nju važno.
Malobrojni medijski izvori koji uporno insistiraju na činjenicama i nastoje da se odupru sveopštoj dominaciji uverenja i emocija onemogućeni su da dopru najšireg kruga gledalaca, čitalaca i slušalaca. Na udaru su neprekidnih pritisaka, pretnji, napada, ignorisani ili marginaizovani.
U zemlji sa nepunih sedam miliona stanovnika i više od dve hiljade medija, javnost je antagonizovana, zavedena, zloupotrebljena i zaodenuta jeftinom zabavom. Posledica su neobaveštenost ili namerno pogrešno informisanje, sledstveno i doboke podele u društvu.
Da stvar bude beznadežnija, dobar deo javnosti gubi poverenje u medije, sve je manje zainteresovan za ono što oni rade, dok na novinarsku profesiju gleda s prezirom.
Kamen o vratu medijske pismenosti su i društvene mreže i različite onlajn platforme. Koliko god doprinele da se ovlada veštinama korišćenja novih tehnologija, toliko su, bar u ovdašnjim uslovima, preusmerile pažnju i širom otvorile vrata za svakojake manipulacije, lažne vesti i lažne narative.
Potpalile fitilj besomučnih sukoba, govora mržnje i primitivizma. Umesto da odole tim iskušenjima i novoj publici ponude kvalitetne i relevantne medijske sadržaje u inovativnom pakovanju, tradicionalni mediji nisu propustili priliku da podlegnu i pridruže se sveopštoj kontaminaciji virtuelnog prostora.
Imajući u vidu uticaj medija na društvene procese, ideja demokratije, demokratskih vrednosti i demokratskog poretka nema nikakvu perspektivu bez medijske pismenosti. Kao ni uspostavljanje javnog mnjenja, kao autonomne društvene kategorije.
Niti će gradjani ovladati sposobnostima kritičkog mišljenja i samoizražavanja, niti će u gustoj magli pogrešnih percepcija, konfuzija i protivrečnosti moći da se snadju i opredele za ono što je u njihovom najboljem interesu.
Mnogo činilaca utiče na medijsku pismenost, koja je ideal i proces neograničenog roka trajanja, ali je za nju neophodan prethodni uslov politička volja i spremnost centara moći da je podrže kao emancipatorsku i civilizacijsku potrebu i vrednost jednog društva. Kao neizostavnu pretpostavku njegovog boljitka.
Sve dok sopstvene interese dominantno budu pretpostavljali interesima društva, sve priče, elaborati i doktorati, sve strategije i odredbe o medijskoj pismenosti će ličiti na bajku. Ali sa tužnim krajem. Pogubnim.
Zoran Sekulić, FoNet