BEZBEDNOST NOVINARA IPAK ZAVISI OD POLITIČKE VOLJE

Situacija u svim aspektima rada profesionalnih medija i uopšte novinarstva u Srbiji je iz godine u godinu sve gora.

Prvo mesto među problemima medijskih radnika dele izuzetno teška finansijska situacija medija, naročito lokalnih, a odmah zatim i pitanje bezbednosti novinara, na koje nikako kao društvo ne uspevamo da stavimo neku konstruktivnu tačku. Iz stalnog kontakta sa medijima na lokalu širom Srbije vidimo da ni situacija sa koronom nije pogodovala njihovom položaju, ali su i pre toga bili na izdisaju. Počinjemo da imamo gradove bez informisanja, gradove koji nemaju više nikakav nezavisni, pouzdani, profesionalni izvor informacija koji bi bile relevantne za svakodnevni život građana u tim sredinama, kaže za Danas Ivana Stevanović, izvršna direktorka Fondacije Slavko Ćuruvija.

Ona dodaje da ti primarni problemi vuku niz drugih stvari za sobom, poput katastrofalnog položaja novinara u smislu njihovih radnih prava i životnog standarda, zatim izuzetno stresne uslove za rad, kao i to da su im i stresnost i obim posla dramatično porasli a da ne postoji sistem podrške koji bi pomogao da se sa tim nose, „što se posebno jasno videlo u periodu pandemije“.

– Tu su i loši uslovi rada, tehnička opremljenost, količina vremena koje novinari provode na poslu. Izuzetan problem, jedan od sve većih je i teško dolaženje do informacija koje su u posedu lokalnih samouprava ili institucija vlasti. To je diskriminacija medija na delu, dok se, sa druge strane, građanima zbog kojih te institucije i postoje, uskraćuju bitne informacije, kaže Stevanović.

Na drugoj strani te oštre podele su provladini tabloidi, kojima iste te institucije dostavljaju i one podatke koje ne bi smele.

– To je ta manipulacija medijskim prostorom koja dolazi od vrha vlasti pa se seli na druge, niže nivoe. Imamo medije koji su potpomognuti na sve moguće načine, najpre finansijski, što od reklamiranja javnih preduzeća, što su novci koje ne možemo ni da utvrdimo, što kroz novac od medijskih konkursa, što kroz poreske i radne olakšice. Takav primer je upravo TV Pink kome je nedavno odloženo plaćanje naknade REM-u. Pa do situacija gde se manipuliše davanjem informacija, onih koje ne bi smele da se nađu u medijima, a upravo se nađu na provladinim televizijama i novinama. Istovremeno, imamo strahovitu poplavu lažnih vesti u tim istim medijima koji očigledno u najčešćem broju slučajeva imaju neku svoju propagandističko političku funkciju napada na neistomišljenike i medije koji su kritički nastrojeni prema vlasti. Imamo obračun dela medijske zajednice, mada ja te “medije” ne bih tako nazvala, i to ozbiljan, orkestriran, organizovan obračun ne samo sa “kolegama” koji profesionalno rade svoj posao nego i sa svakim kritičkim glasom u ovoj zemlji. Ako pogledamo puteve novca, postaje potpuno jasno, mada to više nije ni tajna, odakle dolaze takve instrukcije i odakle se šire razni narativi, “protiv” jednih i “za” druge, objašnjava sagovornica Danasa.

Posledica je, nastavlja ona, strahovit disbalans u dometu, gde imamo male, siromašne, poštene medije koji su na ivici preživljavanja i vrlo teško dopiru do šire publike i ove druge, pomognute sa svih strana, koji su glasni i bučni, da nikakva istina ne može kroz tu buku da se probije. Zbog toga mislim da je podrška malim lokalnim medijima koji teže da budu profesionalni neophodna, i u finansijskom ali i u smislu pomoći u razvoju kapaciteta, insistira Stevanović.

U takvoj atmosferi na domaćoj medijskoj sceni, svi napori koje ulažu novinarska udruženja, civilni sektor i međunarodne institucije, posebno kada je bezbednost novinara u pitanju, na koncu ipak zavisi “od čuvene političke volje” da se nešto reši ili ne.

– Tokom prošle godine imali smo neke sudske slučajeve pretnji i napada na novinare, koji su bili prilično brzo rešeni, a počinioci relativno brzo pronađeni i procesuirani. Međutim, kada pogledate malo dublje strukturu tih napada, vidite da su to neki slobodni strelci, koji su odlučili da se obračunaju sa ovim ili onim novinarom. Dok ono čemu prisustvujemo svaki dan, stalno targetiranje nezavisnih medija i novinara, kao i uvijene pretnje sa najviših nivoa vlasti, već postaje stvarno opasno. Takva bolesna atmosfera koja se konstantno pravi u društvu naravno da će ponukati neke koji u to poveruju da uzmu stvari u svoje ruke i da se obračunavaju, i to je ono što jako plaši. I mi i međunarodne organizacije stalno pozivamo predstavnike vlasti da se suzdrže od te vrste napada i targetiranja, ali bez ikakvog odjeka sa druge strane, upozorava Stevanović.

Sve to dovodi do jednog potpuno nefunkcionalnog sistema zaštite novinara, gde tek svaki deseti slučaj napada na novinare bude okončan sudskom presudom, gde su kazne za počinioce veoma blage dok ogroman broj slučajeva ostaje nerešen, pokazalo je istraživanje Fondacije.

– Analiza prijavljenih slučajeva u poslednje četiri godine dovela je do podataka da od ukupnog broja slučajeva pretnji i napada prijavljenih tužilaštvu polovina nije rešena, a u okviru te polovine u još 50 odsto slučajeva počinioci su u statusu NN lica, što znači da istraga nije došla ni do čega. S druge strane, od onih slučajeva koji jesu rešeni, većina je okončana odbacivanjem u tužilaštvu. U najvećem broju te prijave su odbačene zbog čuvenih pretnji izrečenih u kondicionalu, poput “trebalo bi vam baciti bombu u redakciju”, “trebalo bi vas prebiti” ili “pazite kako prelazite ulicu”, što naši sudovi i tužilaštvo ne tumače kao pretnju već kao “kritički stav prema radu redakcije”, objašnjava Stevanović.

Ali naredno istraživanje Fondacije, koje se bavilo time kako prolaze pretnje slične sadržine upućene predsedniku Republike, bacilo je mnogo jasnije svetlo na “fleksibilnost” domaćeg pravosuđa i dvostruke aršine u shvatanju ozbiljnosti pretnji.

– Došli smo do podatka da ima dva i po puta više pravosnažnih presuda za pretnje upućene predsedniku nego za pretnje svim novinarima zajedno. Takođe, ispostavilo se da u slučaju pretnji “u kondicionalu” predsedniku ne samo da tužilaštvo prosledi slučaj sudu, već se dođe i do pravosnažne presude i do kazne. Dvostruki aršini postali su belodano vidljivi, iako i predsednika i novinare štiti isti član 138, stav 3 Krivičnog zakonika, ugrožavanje bezbednosti, navodi podatke Stevanović.

Sve to je, smatra Stevanović, jasna poruka koju institucije šalju novinarima, da zapravo ovo društvo nije u stanju da ih zaštiti od pritisaka, pretnji i napada. To pokazuje i sve veći broj novinara koji jesu prijavili napade i pretnje, ali se nisu “nimalo lepo proveli” unutar sistema te odlučili da im više “ne pada na pamet da išta prijavljuju”.

– Mnogi su naišli ne samo na zid, već na potpuno ćutanje. Kada je u pitanju primena načela oportuniteta, to su slučajevi koji ne odlaze na suđenje, nego se počiniocu nametne ili novčana kazna ili društveno korisni rad. U istraživanju smo imali primer novinara koji je imao tri slučaja u kojima je primenjen taj institut. Zvali smo ga da se raspitamo, ali je on tek od nas saznao da se to uopšte dogodilo, nije čak ni obavešten od strane tužilaštva da je počinilac pronađen, da je procesuiran i da je primenjen oportunitet, navodi primer Stevanović i dodaje da su svi nalazi istraživanja zabrinjavajući, te da urušavaju pravnu državu, za kojom onda pada i sve drugo.

Ipak, Stevanović zaključuje da u celoj situaciji potpune finansijske neodrživosti medija, prekarnog rada novinara, njihove duboko ugrožene bezbednosti i smanjenih kapaciteta, na koncu najviše gube građani, koji nisu u poziciji da dođu do relevantnih informacija na osnovu kojih bi donosili odluke, od izbora pa do onih o svakodnevnom životu.

IZVOR: Danas