Prof. Dr Orhan Dragaš piše o društvenim medijima i njihovoj ulozi u širenju dezinformacija, posebno u veoma kritičnom vremenu pandemije kada dezinformacije mogu ugroziti živote. Kako piše, imajući u vidu široki doseg i moć društvenih mreža, nameće se potreba za drugim sistemima i institucijama koje će učestvovati u regulaciji sadržaja na društvenim mrežama.
Pandemija virusa Kovid-19 bila je nov ambijent u kojem su socijalni mediji dobili priliku da pokažu svoju negativnu ulogu kao prostora za širenje dezinformacija, lažnih vesti i teorija zavere, što je u krajnjoj liniji dovelo do ugrožavanja života miliona ljudi.
Nakon niza slučajeva u kojima je nedvosmisleno potvrđeno da su socijalni mediji, preko nepouzdanosti sadržaja i njegove manipulativnosti, doveli do političkih odluka baziranih na nedostatku činjenica, pandemija je nova okolnost posle koje se pitanje regulacije sadržaja na socijalnim medijima postavlja kao globalni prioritet.
Pokušaji samoregulacije od strane tehnoloških kompanija nisu ni blizu doveli do toga da socijalni mediji postanu pouzdaniji, niti su smanjili njihov manipulativni uticaj, pa se stoga nameće potreba da uporedo sa samoregulacijom postoje i drugi sistemi, poput državnih institucija i profesionalnih asocijacija koje aktivno učestvuju u ovom procesu, bez obzira na sve rizike koje to donosi sa stanovišta zaštite prava na slobodu govora.
Socijalni mediji su, ipak, mediji
U godini pandemije, socijalni mediji dostigli su istorijski najniži nivo poverenja. Njihov stalni trend pada poverenja, tokom 2020. godine dostigao je do sada najniži nivo, na kojem tek jedna trećina ljudi veruje u pouzdanost informacija koje na njima pronalazi. Kao izvor pouzdanih informacija, socijalni mediji i dalje su daleko ispod pretraživača, tradicionalnih medija ili medija u vlasništvu. Bez obzira na tako nizak stepen poverenja, socijalni mediji i dalje ostaju veoma uticajan komunikacioni kanal za širenje malignog sadržaja, imajući u vidu brojnost njihovih korisnika i globalnu raširenost.
Socijalni mediji i kompanije koje su njihovi vlasnici su u dugom periodu izbegavali bilo kakvu odgovornost za sadržaj koji se preko njih emituje, držeći se stava da oni nisu mediji, već samo tehnološke platforme, koje omogućavaju iskazivanje individualnih stavova na čiji sadržaj ne mogu da utiču. Ipak, ovakvo odbacivanje odgovornosti odavno je postalo neodrživo, usled brojnih dokaza da je upravo odsustvo regulacije sadržaja na socijalnim medijima dovelo do teških negativnih posledica po razne aspekte društvenog života.
Suočavajući se sa brojnim kritikama, optužbama pa i kaznama da nije sprečio širenje lažnih vesti, kao i da je zlupotrebljavao podatke svojih korisnika, Fejsbuk je još početkom 2018. godine priznao da socijalni mediji doprinose negativnom uticaju na demokratiju. Prema rečima visokog predstavnika te kompanije Fejsbuk je utvrdio da su ruski “autori” otvorili 80.000 naloga na Fejsbuku i doprli do 126 miliona pratilaca u SAD u periodu od dve godine, pri čemu su postavili i promovisali lažne stranice na ovoj mreži kako bi uticali na stavove ljudi, koristeći društvene medije kao “informaciono oružje”.
Gigantski korak u evoluciji pozicije socijalnih medija od pružaoca tehničkih usluga bez uticaja na sadržaj, ka medijima u pravom smislu reči koji imaju način da regulišu sadržaj, dogodio se svakako u periodu nakon predsedničkih izbora u SAD 2020. godine, pa do nasilja koje su pristalice poraženog kandidata Donalda Trampa učinile u Kongresu SAD 6. januara 2021. Masovno koristeći upravo društvene mreže kao kanal za širenje lažnih vesti o izbornoj krađi i za mobilizaciju pristalica da se tome nasilno suprotstave, pokret Donalda Trampa primorao je tehnološke kompanije na radikalne poteze, koje su kulminirale gašenjem njegovih korisničkih naloga sa kojih je emitovao pozive na nasilni prevrat.
Samo-regulacija nije dovoljna
U prvoj polovini 2020. godine tehnološke kompanije uklonile su blizu 3,5 milijardi poruka sa svojih socijalnih medija (Facebook, Youtube, Twitter) na osnovu različitih kriterijuma za štetan sadržaj. Iako najveći deo odlazi na spam na Facebook (oko 3,3 milijarde), impozantan je broj poruka koje su uklonjene zbog svog štetnog sadržaja kao govor mržnje (32 miliona na Facebook), zatim kao nasilje, promocija nasilja i ekstremizma (3,1 milion na Youtube), ili ponašanje koje podstiče mržnju (955 hiljada na Twitter).
Ovakav vid intervencija u sadržaj jednim delom obavlja se primenom softvera i veštačke inteligencije, što bi u izvesnom smislu moglo da „abolira“ ove platforme od klasične medijske uloge. Međutim, pored ove tehnološke komponente, u vrednovanju sadržaja na društvenim medijima, po određenim kriterijumima, i u odlučivanju o njihovoj „sudbini“, učestvuje i ljudska ruka, na hiljade njih. Samo u Facebook-u oko 15.000 moderatora prati sadržaj i ocenjuje da li se nekim porukama krše pravila i time širi negativni uticaj na javnost.
Uprkos tim velikim resursima, tehnološke kompanije ne mogu biti jedine kojima će se prepustiti mogućnost da regulišu sadržaj na socijalnim medijima, jer se maligni uticaj na taj način ni izbliza ne može suzbiti u meri u kojoj je to potrebno.
Kao veliki zagovornik regulacije socijalnih medija, pre svega zbog njihovih dokazanih zloupotreba sa ličnim podacima korisnika, nobelovac Joseph Stiglitz ne dopušta da prostor za regulaciju ostane prepušten samo tehnološkim kompanijama i njihovoj samo-regulaciji. On sugeriše da sve promene moraju biti donete javno i predlaže uvođenje pravila u to koje podatke korisnika kompanije mogu da skladište, zatim koje podatke bi smele da koriste, da li bi smele da spajaju različite baze podataka, u koje svrhe bi imale pravo da koriste podatke i koji stepen transparentnosti moraju da obezbede onda kada nešto rade sa podacima koje su prikupili.
“O svim ovim pitanjima mora se doneti odluka. Ne možete dozvoliti tehnološkim gigantima da o tome odlučuju. To mora biti učinjeno javno, sa punom svešću o opasnostima koje tehnološke kompanije predstavljaju”.
Ka novim modelima borbe protiv dezinformacija
Prostor za regulaciju od strane drugih, a ne samo od tehnoloških kompanija, postoji i on je u pojedinim državama već otvoren. U slučaju SAD, međutim, najveću prepreku za ozbiljniju regulaciju sadržaja na socijalnim medijima i sužavanje prostora za dezinformacije i dalje predstavlja Section 230 Commucation Decency Act iz 1996. godine, koji predviđa da Internet platforme, opisane tada kao „interactive computer services“, ne mogu biti tretirane kao izdavači ili „speakers of content provided by their users“, što znači da bilo kakva poruka koja se pojavi na tim platformama od strane njihovih korisnika ne stvara zakonsku odgovornost za te platforme, čak i ako su te poruke uvredljive, opasne ili čak ako ohrabruju terorizam, ili promovišu nenaučne metode lečenja, što je naročito bilo rašireno tokom pandemije Kovida 19.
Ova odredba je doneta u praistoriji interneta (1996) i bez obzira na njene tadašnje motive da zaštiti mrežu od spoljnih uticaja i očuva njenu demokratičnost, ona je danas najveća prepreka upravo za zaštitu njenog integriteta. Otuda su razumljive najave da je potrebno što pre izmeniti ovaj akt, jer on ostavlja širom otvorena vrata za dezinformacije, govor mržnje, pretnje i nasilje.
Pojedini autori s pravom upozoravaju da se regulaciji sadržaja na socijalnim medijima ne može prići istim zakonskim „alatima“ kao i prema tradicionalnim medijima, ali da to ipak ne treba da bude prepreka da se toj regulaciji uopšte priđe. Naprotiv, ona je neophodna. Tako Dipayan Gosh podseća da tradicionalni mediji, za razliku od socijalnih, ipak imaju ograničen propusni opseg, da je njihov sadržaj proizveden uz uređivački nadzor, kao i da publika tradicionalnih medija proaktivno bira sadržaj koji će konzumirati.
Ipak, specifičnosti socijalnih medija u odnosu na tradicionalne, ne mogu biti prepreka da njihov sadržaj ostane izvan sfere regulacije, pa ni samo u rukama njihovih vlasnika i njihove samo-regulacije. Početni korak može biti uvođenje zakonske obaveze da su platforme i njihovi vlasnici dužni da momentalno uklone sadržaj koji na bilo koji način krši zakon, inače primenljiv na tradicionalne medije. Na primer u pogledu emitovanja govora mržnje, poziva na terorizam ili širenja dezinformacija u pogledu zaštite javnog zdravlja. Ovakvi propisi već postoje u pojedinim državama (npr u Nemačkoj i Australiji) i njihov važni deo su visoke novčane kazne za vlasnike digitalnih platformi ukoliko se utvrdi da su nečinjenjem omogućili distribuciju nezakonitog sadržaja.
Ova zakonska iskustva su dobar putokaz za globalno suočavanje sa zajedničkim problemom, a to je masovna distribucija štetnog sadržaja, koji iz godine u godinu ugrožava ne samo demokratske poretke širom sveta, već i elementarne vrednosti kao što je ljudsko zdravlje.
IZVOR: telegraf.rs