Ekstremistička organizacija takozvana Islamska država (IDIL) angažovala je atentatorke da ubiju novinarku Parvin koja radi za jednog od vodećih avganistanskih medija, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
Glavna avganistanska obaveštajna agencija, Nacionalna direkcija za bezbednost (NDS), strahujući za život novinarke, naložila je Parvin da ostane kod kuće i da prekine svaku komunikaciju.
U roku od nedelju dana, tim naoružanih agenata izveo je Parvin iz njene stambene zgrade, uveo je u blindirano vozilo i premestio u sigurnu kuću u glavnom gradu Kabulu.
Parvin je mesecima bila skrivena u sobi, bez mogućnosti da izađe ili vidi porodicu. Na kraju su je avganistanske vlasti odvele iz zemlje, plašeći se da joj je život i dalje ugrožen.
„Ne sumnjam da bih bila mrtva da nisam otišla“, rekla je Parvin, koja je pristala da govori za RSE pod uslovom da njeno pravo ime ne bude objavljeno.
„Napadači su znali sve o meni – kako izgledam i gde sam živela“, rekla je Parvin, govoreći preko telefona s nepoznate lokacije u inostranstvu. „Mogla sam da budem ubijena u svakom trenutku.“
Parvin je među desetinama novinara koji su poslednjih meseci pobegli iz Avganistan – privremeno ili trajno – usred talasa ubistava usmerenih na nezavisne medije.
Najmanje devet novinara i medijskih radnika ubijeno je u Avganistanu u poslednjih šest meseci. Za mnoga ubistva okrivljeni su talibani koji su pojačali napade na avganistanske snage bezbednosti i civile, iako vode mirovne pregovore s centralnom vladom za okončanje decenije rata.
‘Prestala sam da izlazim napolje’
Parvin je prvo u telefonskom pozivu iz NDS-a posavetovana da bude „na oprezu u svojim kretanjima i kontaktima s ljudima“.
Parvin, koji je radila od kuće zbog pandemije COVID-19, u početku upozorenje nije shvatila veoma ozbiljno. Kao novinarka u ratnoj zoni, navikla je na opasnost.
Samo nekoliko dana kasnije, dobila je poziv od poslodavca koji ju je upozorio da je pretnja protiv nje „ozbiljna“ i savetovao je da bude „izuzetno oprezna“ i da ne izlazi iz kuće.
„Tada sam se prvi put uplašila“, rekla je Parvin. „Prestala sam da izlazim napolje. Takođe sam rekla porodici da nikome ne govore gde sam i da me obaveste ako se neko nepoznat raspituje za mene.“
Nekoliko dana kasnije primila je još jedan telefonski poziv iz NDS-a. Ovog puta su izneli detalje plana za njeno ubistvo.
Tri mlade žene, upozorio je NDS, angažovane su da je ubiju. Mogle bi da se predstave kao prosjakinje na ulice, zdravstvene radnice ili aktivistkinje koje sakupljanju donacije u dobrotvorne svrhe, navela je služba.
NDS je dala opis jedne od ubica: visoka, svetle puti i verovatno nosio nikab, islamski veo koji pokriva lice.
„Služba mi je rekla da će atentatorke pokušati da me namame napolje pozivom na društveni događaj ili da će pričvrstiti bombu za vozilo kojim idem“, rekla je Parvin. „Ako to ne uspe, ubice će doći direktno u moju kuću.“
Parvin se priseća kako ju je nekoliko nedelja ranije kontaktirala žena koja je tražila njenu pomoć. Žena je tvrdila da je bila žrtva nasilja u porodici i želela je da podeli svoju priču. Parvin je pristala, ali je nekoliko puta odložila razgovor zbog radnih obaveza.
U narednih nekoliko dana, u različita vremena, dve žene su dolazile i kucale na vrata njene kuće.
Jedna je rekla da se bavi dečjom paralizom i tražila je da je pusti unutra. Druga je rekla da prikupljala donacije za porodice nedavno ubijenih novinara u Kabulu. Parvin je odbila da ih pusti u kuću.
Ubrzo se na vratima pojavila treća žena. Majka Parvin razgovarala je sa ženom kroz špijunku. Njen izgled poklapao se s opisom jedne od ubica.
„Odmah sam pozvala NDS“, rekla je Parvin. „Osetila sam kako se sve iznenada zatvara oko mene. Ubice su bile bukvalno s druge strane vrata.“
Parvin je narednih nekoliko dana prebačen u sigurnu kuću. Mogla je sa sobom da ponese samo jednu torbu. I njena porodica je izmeštena.
„Moja majka i ja smo plakale dok sam se pakovala“, rekla je ona. „Nisam stigla ni da se oprostim od nje kako treba. Sve se dogodilo tako brzo“.
Parvin je provela četiri meseca u sigurnoj kući pre nego što je otišla iz Avganistana. Za to vreme NDS je uhapsio tri žene za koje se mislilo da pokušavaju da je ubiju.
NDS je naveo da su žene priznale plan atentata. Takođe su rekle da je Parvin posebno izabrana, mada nisu otkrile zašto.
„Meni je jasno“, rekla je Parvin. „Ja sam novinarka. Zagovaram slobodu govora. Takođe sam žena. Talibani i IDIL vide žene kao pretnju njihovim ideologijama“.
Tokom brutalne vladavine od 1996. do 2001. godine, talibani su ugnjetavali devojčice i žene, zabranjujući im da idu u školu ili rade van svojih domova.
Parvin je otišla u drugu zemlju, ali to nije bio kraj njenih problema. Ona se bori s depresijom, anksioznošću i napadima panike izazvanim njenim iskušenjima.
„Kada razgovaram s majkom telefonom, trudim se da zadržim suze“, rekla je ona. „Kad odložim telefon, puno plačem. Plačem za porodicom, zavičajem i svojom profesijom – koja je na udaru.“
Parvin odlazi kod psihologa i uzima lekove koji joj pomažu da se nosi sa svojim traumatičnim iskustvom. Retko izlazi napolje iako živi u inostranstvu.
Ona ne zna što donosi budućnost.
„Ako se vratim u Avganistan, biću ubijena“, rekla je ona. „Jednom kada postanete meta, uvek ćete biti meta.“
Obeshrabrivanje
U Avganistanu se nastavlja niz napada na novinare.
Poslednje žrtve bile su tri radnice radio i televizijske stanice Enikas, medija u privatnom vlasništvu sa sedištem u gradu Džalalabad na istoku. Sve tri žene, u ranim dvadesetim godinama, neidentifikovani naoružani ljudi su ubili u dva nap
Ekstremisti IDIL-a su preuzeli odgovornost za napad, navodeći da su žene bili na meti jer su radile za jednu od „medijskih stanica lojalnih neverničkoj avganistanskoj vladi“.
Takođe su tvrdili da su u decembru ubili televizijsku voditeljku Enikasa Malalu Maivand i njenog vozača.
Ta ubistva su deo kampanje talibana i ekstremista IDIL-a za pretnje i targetiranje značajnih televizijskih i radio stanice i njihovih zaposlenih, što je poslednjih godina rezultiralo nizom napada u kojima su nastradali brojni novinari i drugi medijski radnici.
Razvoj medija u Avganistanu jedno je od najvećih dostignuća u protekloj deceniji posle godina talibanskih ograničenja ili otvorenih zabrana svih oblika muzike i televizije, uključujući nezavisno izveštavanje.
Međutim, tim ubistvima je Avganistan jedna od najopasnijih zemalja na svetu za novinare, zbog čega su medijske kuće bile primorane na nove bezbednosne mere i samocenzuru iz straha da bi izveštaji mogli imati implikacije po bezbednost.
Avganistanski novinari snimaju učionicu posle napada takozvane Islamske države na univerzitet u Kabulu 2. novembra 2020.
To posebno važi u oblastima Avganistana pod kontrolom talibana gde novinari žive sa strahom od odmazde ako je njihovo izveštavanje kritično prema ekstremističkoj grupi.
Novinar RSE-a Mohamad Iljas Daje ubijen je u novembru kada je magnetna bomba postavljena na njegov automobil eksplodirala u južnoj provinciji Helmand, uporištu talibana.
Pre smrti, Daje je rekao da je primio brojne pretnje smrću s upozorenjem da prestane da izveštava o talibanskim vojnim operacijama.
Niz ubistava je posebno obeshrabrujuće delovao na žene koje rade u avganistanskim medijima.
Medijska organizacija Avganistanski odbor za bezbednost novinara (AJSC) saopštila je da je više od 300 žena – oko 20 odsto radne snage – dalo otkaz ili izgubilo posao u medijima u poslednjih šest meseci.
Ta organizacija navela je u saopštenju 8. marta da je jedan od glavnih razloga za nagle odlaske „pogoršana bezbednost novinara, posebno ciljana ubistva novinara“.
U pet od 34 avganistanske provincije nema žena koje rade u medijima, naveo je AJSC, dodajući da je „izuzetno zabrinut“ zbog takvog trenda. U devet drugih provincija nije bilo žena koje su radile na izveštavanju, već samo one koje su radile u medijskim kompanijama.
„Ciljano ubijanje novinara moglo bi izazvati stanje straha u novinarskoj zajednici, a to bi moglo dovesti do autocenzure, odustajanja od medijskih aktivnosti, pa čak i do napuštanja zemlje“, rekao je Mudžib Halvatgar, šef avganistanske organizacije NAI za prava medija.
‘Čekaš na red da te ubiju’
Samira je bila u Kabulu kada je primila hitan telefonski poziv od lokalne medijske organizacije.
„Rekli su mi da sam, prema obaveštajnim podacima koje su dobili, na spisku talibana za odstrel i da ću uskoro biti ubijena“, rekla je Samira koja je iz bezbednosnih razloga tražila da ne koristi svoje pravo ime.
Samo četiri dana kasnije, Samira se ukrcala na avion i napustila Kabul. U inostranstvu je nekoliko meseci i ne zna da li će se i kada će se vratiti u domovinu.
„Da sam u Avganistanu i žele da me ubiju; bilo bi im tako lako“, rekla je Samira, govoreći telefonom s nepoznate lokacije. „Nisam imala telohranitelje i nisam se kretala u blindiranom vozilu. Bio sam izložena.“
Pre nego što je otišla iz Avganistan, Samira je živela u stalnom strahu pošto je Kabul mesecima bio zahvaćen gotovo svakodnevnim ciljanim ubistvima i atentatima.
Samira i njene kolege su promenile rute do redakcije i iz nje, koristili različita prevozna sredstva, a ponekad i radili od kuće. Njen poslodavac je čak ponudio da im obezbedi pištolje, što je ona odbila.
Uprkos bezbednosnim merama, poslednjih meseci je nekoliko Samirinih prijatelja, kolega i poznanika ubijeno iz vatrenog oružja ili u bombaškim napadima.
Zajedno s novinarima, mnogi od njih bili su civili – aktivisti za ljudska prava, kulturne ličnosti, umerene verske vođe i žene na javnim pozicijama. Oni predstavljaju neke od najprogresivnijih elemenata društva koji su se razvili posle invazije pod vođstvom SAD 2001. godine i svrgavanja talibana s vlasti.
Za mnoge napade niko nije preuzeo odgovornost, mada američki zvaničnici optužuju talibane za ubistva od kojih su mnoga izvršena u većim gradovima. Avganistanski zvaničnici optužuju talibane da pokušavaju da prikriju svoje tragove dozvoljavajući ekstremistima IDIL-a da preuzmu odgovornost za neka od atentata.
Bezbednosni zvaničnici pregledaju mesto eksplozije u Laškar Gahu, provincijskoj prestonici Helmanda, gde je 12. novembra 2020. ubijen novinar Radio Slobodnog Avganistana Mohamad Iljas Daje.
Među žrtvama nedavnih ciljanih ubistava bili su istaknuti izborni aktivista Jusuf Rašid, frilens novinar i šef sindikata za bezbednosti medija u centralnoj provinciji Gazni Rahmatulah Nikzad, kao i društvena i politička aktivistkinja Frešta Kohistani.
„Svi koji su ubijeni bili su uticajni ljudi u svojim poljima“, rekla je Samira. „Svako od njih je bio važan glas. I svaka od njihovih smrti je veliki udarac za zemlju“.
Povećanje u ciljanim ubistvima počelo je ubrzo posle pokretanja mirovnih pregovora između avganistanske vlade i talibana u Kataru u septembru.
Nekoliko meseci ranije, SAD i talibani potpisali su sporazum prema kojem će sve strane trupe napustiti Avganistan u zamenu za bezbedne garancije talibana.
Posmatrači kažu da talibani koriste ciljana ubistva da diskredituju avganistansku vladu, zavedu strah i eliminišu kritičare islamističke organizacije.
„Civili su postali pijuni u političkoj igri“, rekla je Samira. „Talibani terorišu civilno stanovništvo da diskredituju vladu. Vlada koristi ove napade da osudi talibane. Na kraju, nema odgovornosti“.
Za one koji žive u krvoproliću, opcije su surove.
„Ili ostaneš i čekaš da na tebe dođe red da te ubiju ili odeš iz zemlje“, rekla je Samira. „Ne postoji način da se zaštitiš.“
IZVOR: Radio Slobodna Evropa