Prošlo je tri nedelje od uvođenja Vanrednog stanja u Srbiji i u ovih dvadesetak dana imali smo prilike da čujemo kako će ovo biti “the end of the World”, kako je ovo “kraj sveta koji poznajemo”, da “više ništa neće biti isto”… Svaki dan smo svedoci rađanja nekog novog Frencisa Fukojame iz naših sokaka.
Na drugom, “manje intelektualnom” frontu svakodnevno dobijamo u Viber grupama i na društvenim mrežama nove teorije: kako je virus nastao; ko ga je napravio sa ciljem da uništi nekog; koliko je umrlih u kojoj državi i regionu bilo u Q1 prošle godine a koliko ove; ko je još 1983. a ko 2015. rekao da će ovo da se desi: da li “vojska dovozi autobusima migrante da nameštaju G5 tehnologiju” (ta mi je omiljena)…
Dobro, istina je da prosečni stanovnik Lozane ili Bostona u proteklih 150 godina nije imao nijednu ovakvu situaciju; da su njegovi pradeda, deda i otac zapamtili samo dobro; dok je Veliki rat harao Evropom 1914-1918; dok je Hitlerova čizma gazila svet 1938-1945; dok je Osama Bin Laden spucao dva aviona u Bliznakinje 2001. a pad “Lehman Brothersa” 2008. srušio svetsku ekonomiju – oni su živeli svoj lagodan život. Danas su svi u istom paklu. I oni koji 150 godina pamte samo dobro i mi koji smo na svakih 10 godina pa i manje trenirani da imamo vanredna stanja: 1991, 2000, 2003, 2008, 2014, 2020…
Dakle, biće teško. Medijska industrija će pretrpeti udarac, možda žešći od onog 2008. Brojni globalni, regionalni i nacionalni igrači na medijskoj sceni neće ovo preživeti. Međutim, kada je reč o našem tržištu, oni koji su na vreme usvojili filozofiju “change or die” – naći će način da se prilagode i prežive i pandemiju kao što su preživeli sve dramatične događaje u proteklih 30 godina: ratove u regionu (1991-1999); hiperinflaciju (1992-1923); sankcije UN (1992-2000); vlasničku transformaciju i dolazak inostrane konkurencije (2001-2008); promene u konzumentskim navikama izazvane pojavom prvog “pametnog telefona” (2007), ekonomsku krizu (2008)…
Robert Čoban, potpredsednik Asocijacije medija