Ponekad više znaju da zabole glupost i zloba od udarca metalnom štanglom. Ja nisam neki junak i prag fizičkog bola mi je ostao isti kao i kad sam imao 4 godine. Jednostavno, ne volim da me išta boli. A udarac štanglom mora da boli. Moje slabo podnošenje bola dovelo je do toga da sam naučio da se što bolje odbranim od njega. Iako mrzim siledžije, morao sam da naučim da im se adekvatno suprotstavim njihovim sredstvima da ne bih bio u bolu. Tako sam bio u stanju da moje napadače prođem relativno neoštećen. Suzavac mi je pekao oči i kožu a štangla je pronašla samo moju levu podlakticu i nije napravila bol i štetu kakvu štangle inače umeju da prave. Dobro sam prošao za nekog koga su savatali sabajle na putu do posla…
Onda kreće onaj teži deo. Kerovi sa margine koja je i ove napadače izrodila i njihovi saveznici u srednjoj struji. Nema ko se nije istreso likujući i pravdajući štanglaroše. To je porazno i tužno. Jesu oni bili manjina i to prilično tanka ali su po prirodi svog posla jako glasni i naporni i njima uvek nekako neko podmetne megafon pod gronike. Od „on je samozvani novinar“ pa do „antifašisti su gori od fašista“ a sve umotano u „nisam za nasilje ali“. Iz nekog razloga me je ovo o validnosti mog novinarluka najviše iznerviralo jer ako postoji neko ko jako okleva da se sam nazove novinarom, onda stvarno to jesam ja. Nisam novinar Po Struci. Ali sam ceo svoj život proveo stvarajući sadržaje raznih novina i magazina, sajtova i ostalih medija za čitanje i gledanje. Pisao, pisao, pisao, uređivao, video i probao ama baš svaki aspekt Novina. Uključujući i onaj koji se bavi uličnom prodajom istih, sa sve uzvikivanjem po ulici. Ali i dalje oklevam da sam sebi dam zvanje novinara. Zašto? Mislim da je to zato što ja i dalje imam ono starinsko poštovanje prema suštini poziva novinarskog: Hrabrosti, volji i znanju da se otkriva istina i o tome obaveste ljudi. Ono što sad zovu Istraživačkim novinarstvo a ustvari je samo novinarstvo. Bio sam i to ali ređe. Više sam javnost zabavljao svojim opservacijama baziranim na tuđem istraživanju. Što nas dovodi do pitanja: Treba li onaj ko nije baš praaaavi novinar ili novinar uopšte da dobija štangle u glavu ili ruku, ranom zorom od onih kojima se ne sviđa to što piše? Jer, to se pokušalo reći. Ja sam dosta čvrsto ubeđen da ne treba i ne sme.
„Znaš ti šta je on pisao o Vladici i Svetom Ovom ili Onom! I bio je jako vulgaran!“ se onda nadoveže. Oh, jesam! Jesam i još ću. To je problem sa nama koji ne verujemo u bajke i svete krave. Možemo da pustimo da nas mozak odvede gde god logika i istina pokažu pa onda jezik samo radi shodno tome. Iz nekog razloga se očekuje da onaj ko se zalaže za ljudska prava a protiv fašista mora biti neki štreber koji priča kao najdosadniji prilog sa TV Dnevnika… Da su teške reči privilegija naših neprijatelja. Onda popizde kad im pokažemo da znamo mnogo više reči od njih, pa i bezobraznih. Pa onda uzimaju štanglu i kreću. Ne znaju da uzvrate rečima više. Tu su poraženi. Ako nastave da terorišu i proganjaju nedužne ljude, saznaće još gde su slabiji od nas. Um caruje i neće da dozvoli da ga štanglom prospu po asfaltu.
Daško Milinović, novinar